Ljudski odnosiNaslovna vijestPorodicaPraktična LolaŽivot

Moja tinejdžerka je plakala. A ja nisam mogla ništa uraditi.

Prošle noći sam spavala na podu sobe svoje kćerke tinejdžerke.

Prevela: Saša Leper

Guilty Chocoholic Mama / Facebook

Foto: Kristopher Roller / Unsplash

Nije bila neka žurka. To je sve što sam mogla uraditi.

Otišla je na spavanje ranije, kao što inače uradi onih večeri kada ima tu opciju, a one i nisu tako česte. I ja bih ranije otišla u krevet, ali me već oko 10 probudio moj majčinski radar koji gotovo nikada ne griješi.

I naravno, iz njene sobe su dopirali svjetlo i jecaji. Ušla sam i zatekla je kako sjedi u krevetu sa otvorenom lektirom na krilu i suzama koje joj liju niz lice.

Plakala je, jer je bila uznemirena jer ne spava. Nije spavala, jer je bila toliko umorna da je znala da treba da spava, ali je bila pod stresom oko toga što treba da spava i to ju je držalo budnom. Takođe, njen tipično tinejdžerski bioritam – hajde da ostanemo budni do ponoći i ustanemo u 10 – joj baš i nije pomagao.

Nisam ništa mogla uraditi. Popila je neki lijek za prehladu pa joj nisam mogla dati ništa drugo. Znala je i sama sve mentalne igre i trikove za opuštanje. Već je pokušavala uraditi nešto drugo. Tako sam joj ponudila jedino što sam mogla: svoje prisustvo. Napravila sam si krevet na tepihu njene sobe, rekla joj da ću ostati tu za slučaj da joj pade na pamet nešto drugo što bih mogla uraditi i obje smo legle da spavamo.

Tako je to sa velikom djecom: što su nam djeca starija to više njihovi problemi postaju stvari oko kojih mi ne možemo ništa uraditi.

Kada nemaju prijatelje ne možemo im mi dogovoriti da se igraju sa nekim. Kada ne razumiju svoju zadaću obično je ni mi ne znamo dovoljno da bismo im mogli pomoći. Kada im neko slomi srce ne možemo (i ne trebamo!) mi ići da razgovaramo sa tom osobom kako bi se pomirili sa našom bebom. Kada ne mogu dobiti posao ili mjesto u timu, ne možemo (i ne trebamo!) mi da idemo razgovarati sa njihovim šefom, poslodavcem ili trenerom. Njihovi bolovi postanu unutrašnji, pa ne možemo samo zalijepiti flaster i poljubiti ih da prođe.

Stoga radimo ono što možemo, što obično bude da ostanemo negdje blizu i ponudimo im svoje prisustvo. Držimo mobilne telefone napunjene i upaljene za slučaj da žele ili trebaju da nam pošalju poruku. Spremni smo da u ponoć istrčimo po milkšejk i pomfrit ako im neko slomi srce. Idemo po njih na fakultet da ih dovedemo kući na dan za vikend kada im je potrebna noć u sopstvenom krevetu. Ostanemo budni za slučaj da žele ili treba da razgovaraju sa nama kada dođu kući. Pojavimo se na utakmicama i nastupima i ceremonijama, čak i kada oni sami odu tamo prije nego što dođemo i ostanu dugo nakon što mi odemo i jedva da i pridaju pažnju tome što smo tu kada nas vide na tribinama ili u sjedištima. Pravimo im palačinke u 10 naveče ili im ostavimo sendvič na ledu u autu da pojedu nabrzaka između dvije vannastavne aktivnosti.

Ne rješavamo mi njihove probleme. Ne obavljamo posao za njih. Ne popravljamo njihove odnose sa drugim ljudima. Ne nadoknađujemo im za njihova razočarenja. Ali dajemo svojoj velikoj djeci do znanja da uprkos svemu tome nikada nisu prepušteni sami sebi. Brinemo se i plačemo i nadamo i navijamo sa njima i za njih. Gledamo i čekao svoju šansu da im pomognemo u teškim situacijama, da popunimo neke praznine. Čekamo spremni da budemo tu: pokraj telefona, na tribinama, u autu. Pa ponekad i na podu.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije