Ljudski odnosiMjestanajnovijeNaslovna vijestPojaveŽivot

Da li je ovo ukradena godina?

Čim septembar na izdisaju nervozno počne da mi dahće za vratom, ja počenem da sabiram – šta sam htela, a jesam i šta sam htela, a nisam.

Piše: Dragana Tomić Redakcija

Nekako zajedno sa mirisom pečenih paprika koji se uvlači u solitere, krene kroz mene da se provlači ta potreba da slažem levo ostvareno i desno ono što je i dalje u kategoriji zamišljeno.

Na prvo osvrtanje imam utisak da mi je kao mlaz mlake vode prošlo kroz prste devet meseci. Iscurilo. Nisam ih ni osetila. Kao i da nisu bili moji.

Štošta nisam.

Nisam se viđala sa ljudima koje volim i koji su mi bitni ni blizu onoliko koliko sam želela, ni blizu onoga što je bila moja potreba. Oca i majku nisam videla četiri meseca. Istina je, to mi vreme niko neće vratiti.

Nisam otišla na more. A more za mene nije samo plaža, sunce i bakarni ten. More je meni ispiranje, umivanje, pa onda štimovanje i fino podešavanje.

Jednostavno, ja sam ona koja ode na more kao stanica koja krči, a vrati se kao prva violina u orkestru.

Nisam lupila nijedan pečat u pasošu, trenutno čak i nemam pasoš – stari mi je istekao, a nov nisam otišla da vadim. Koliko god se trudila,  nemam na vidiku aerodrom. Takva perspektiva čini da se osećam  prilično beznadežno.

Nisam promenila posao, nisam okrečila stan. Imam još koješta što nisam, a htela sam.

Dok brojim moja nisam, prevćem u ustima, grizem očnjacima tu rečenicu koju sam toliko puta čula u proteklom periodu – OVO JE UKRADENA GODINA. Među odraslima se provlači kao žargon među tinejdžerima. Ne da mi se da je izgovorim.

Foto: unsplash

– Nije tvoja –  kaže moj mali „drkoš“. Podbočio se i nervozno maše prstom. Cima me za ruku, vuče me za uši. Podseća.

Uspela sam u februaru da platim edukaciju koju sam godinama priželjkivala. I ne samo da sam je platila, uskoro ću je i završiti. I to live, u učionici.

Nakon dva meseca prinudnog shopping posta, svojevoljno sam zakoračila i u treći, a onda shvatila da je došao red da sve te haljine koje mi se sviđaju ostavim nekim drugim ženama.

Da ne moraju sve  „krasotice“  koje mi dobro stoje biti ili moja tiha pitnja ili još jedna zauzeta vešalica u ormaru. Neka ih, i ove moje ne stigoše sve na ulicu ovog leta.

Zavolela sam se ponovo sa rekom. Luskuziram se kad imam vremena, pa izvedem sebe negde na obalu da se ispričamo. Neprocenjivo.

Uprkos svetu zatvorenih granica, stigao mi je u avgustu iz Njujorka Kindle.

I u ovo jesam imam da dodam i  neke nezaboravne večeri sa prijateljima, fantastičnu Stajnbekovu knjigu „Istočno od raja“, film Cafe de Flore, sliku, pravu pravcatu umetničku sliku. Gledala me svojim srcem i naslikala me jedna Sanja. I još koješta ima što jesam.

I, kažem sebi…

„Uprkos maskama i ograničenjima svet je ipak moj. I svakog ko uspe da bar za jedan bod pobedi svoja nisam“

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije