Lole iz komšilukanajnovijeNaslovna vijestO životu

Pravi muškarci uvek poklanjaju cveće. To nije samo moda

Na njeno prozirno sećanje taložile su se u slojevima mamine priče o duhovitom, hrabrom i časnom čoveku koji svojoj voljenoj ženi donosi cveće. Pravi muškarac uvek poklanja cveće.

Piše: Srbijanka Stanković

– Što Jovan nije ušao da me vidi? – upitala je tiho. – Mare, čuješ li šta te pitam?

Desa je ćutala i skupljala razbacane kore od jabuke po podu. To je bio već treći put te nedelje da je majka oslovljava sa „Mare“ i misli da je njena davno umrla tetka. Jovan je bio njen tata. Ni njega odavno nema među živima. Rođaka im je radila u bolnici, pa je uspela preko veze da je odvede na pregled bez višemesečnog čekanja. Klasičan primer demencije, Deso, ne znam kako i sama nisi prepoznala, šapnula joj je u hodniku, a ona se sledila od tog poluosuđivačkog polušaljivog tona. Kao da u opisu posla ćerke u nekom tajnom, ali opštepriznatom registru stoji: prepoznati demenciju kod majke.

– Ne znate u šta se upuštate – rekao je doktor kad mu je saopštila da će sama brinuti o svojoj majci. – Postaće sve gore i gore. I to uskoro.

A Desa je mislila da baš zato ona mora biti uz nju.

***

– Znaš da mi je Jovan juče doneo cveće? Stavila sam ga u onu maminu kristalnu vazu. Gde je sada?

Desa nije bila sigurna kome mama misli da se obraća, ali je znala da se definitivno ne obraća njoj.

– Kakvo cveće? – pitala je oprezno.

– Mare, ne pravi se da ga nisi videla! Juče mi je doneo, prelep buket, znam da ga je brao od svoje do naše kuće, a sad ga nema!

Tog dana je bilo cveće, posle naočare, lekovi, jednom zaboravljena ringla, grejalica u kupatilu. Svaki put sve teže. Doktor je bio u pravu, ali nije mogla da je ostavi.

Drugi su videli prerano ostarelu ženu, staricu sa sedim pramenovima u smeđoj kosi, ruke koje se tresu i na trenutke izgubljen, dalek pogled.

Ona je videla mamu. Onakvu kakve je se ona sećala. Dok joj strpljivo vezuje pertle po treći put i ponavlja: onda ovu vezicu provučeš ovde, vidiš? I još ova petlja, mašnica, ta-da!

Ili onog dana kad ju je dočekala u dvorištu, posramljenu i zbunjenu. “Mama, krvarim, nastavnica me poslala kući.” “Nije to ništa, dođi.”
Imala je isti poluzabrinut izraz lica sa osmehom osobe koja shvata i koja ja već sve to prošla – i kad je dovela prvog dečka kući, kada je saopštila da se udaje, pa onda da verenik ipak mora da ode na jedno službeno putovanje, pa još jedno, pa još jedno…

– Mama, on kao da neće da me oženi.

– Je l’ ti doneo nekad cveće?

– Molim, kakve veze to sad ima?

– Ima. Tvoj otac je odlazio i vraćao se, ali nije bilo prilike da propusti buket zumbula ili lala. Kasnije, kad smo imali para kupovao je velike bukete u cvećarama, sa satenskim mašnama i porukom. Kao da nisam znala da je od njega.

– Mama, to su bila druga vremena. Danas muškarci ne poklanjaju cveće.

– Šteta.

– Šta je šteta?

– Što veruješ u takve budalaštine. Pravi muškarci uvek poklanjaju cveće. To nije samo moda. To je…

– …Romansa. Dobro, mama, idem na posao.

cveće-devojka

Foto: Unsplash.com

Desa je obožavala kad mama priča o ocu. Jovan je bio junak njenog detinjstva. Zamišljala ga je na osnovu slabog detinjeg sećanja i siluete čoveka u čijem se društvu mama smeje. Na njeno prozirno sećanje taložile su se u slojevima mamine priče o duhovitom, hrabrom i časnom čoveku koji svojoj voljenoj ženi donosi cveće. Desa je upijala svaku reč, ali sada nije želela da čuje ništa. Jer je pored priča o tati bilo jasno kao iz aviona da njen verenik nije pravi. Posle nekoliko meseci natezanja, rešeno je konačno. Neće se za njega  udati. Ni za njega, ni za jednog drugog.

Mama je bila puna razumevanja. Tešila ju je danima. Na momente, kroz suze, Desa bi u liku svoje majke videla devojku iz porodičnih albuma. Nasmejanu, prodornog, pomalo vrcavog pogleda, u školskoj klupi, na livadi, na obali mora.

***
– Deso, žao mi je. Šta da ti kažem… Znaš kakva je demencija, tu nema povratka. U stvari, baš suprotno. Ona je sad krenula unazad i nema načina da ti se vrati.

– Znam, ali mora da postoji…

– Ne postoji ništa, veruj mi. – prijateljica ju je gledala sažaljivo, pa još jednom oprezno izgovorila tu groznu reč “dom”.

– Ne mogu. Radiću od kuće, negovaću je… Ionako ne radim ništa drugo. Nemam nikog drugog osim…

Glas joj je ispario u sterilnoj belini bolničkog hodnika.

***

– Mare, znaš li šta je Jovan uradio sinoć? Doneo je gramofon i neku ploču sa šansonama…

– A cveće? – upitala je Desa.

– I cveće, naravno. Nikad nije doneo lepši buket, eno ga tamo u vazi na stolu. Miriše na… Kako ti ono beše kažeš? Koja je ono reč?

Desa je progutala knedlu i rekla:

– Romansa.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije