Olivera Vukašinović: Pokreću me ljubav i strast koju osećam prema životu
Olivera Vukašinović je krenula u Pohod na vetrenjače. Ona čuje zvuke Amsterdama, osluškuje sebe, svoje potrebe i snove i na pedalama svog bicikla otkriva svet.
Lola vam otkriva hrabru ženu koja je iskočila iz svoje zone sigurnosti i sa porodicom 2017. godine krenula u nepoznato – Holandiju. Tragajući za mestom u kome nesmetano može biti devojčica koja “zna sto pesmica, a ne za da gleda na sat”, Olivera na svom blogu “Pohod na vetrenjače” kaže za sebe: “Moje biće je učitelj, gladan saznanja istovremeno spreman da podučava do kraja života. Decu, odrasle, sebe… Moja su putovanja, istraživanja i sva nova mesta koja još uvek nisam posetila.
Moji su muzeji, galerije, pozorišta, bioskopi, spomenici… Moje je spremanje hrane i kombinovanje sastojaka, ali su moji i restorani i masna hrana umotana u novine kupljena na ulicama Katmandua. Moj je dom, moja je ideja mene kao žene i majke, ćerke, sestre, unuke, prijateljice… Moje su igre, moji su filmovi, serije i knjige… Moja je belosvetska kultura. Moje su biljke, bašte, planine, plaže, more, životinje, celokupna životna sredina, ma moja je cela ova plava Planeta. Sve je to moje i sve sam to ja.”
Lola: U svom pohodu na vetrenjače od Smedereva, preko Beograda do Amsterdama, koliko je Olja Don Kihot?
Olivera: Olja nije oduvek bila Don Kihot. Više je bila kao mnoštvo poslušnih i pristojnih devojčica, koje su bile mirne i radile sve kako treba, ni po čemu se ne izdvajajući. Ali je kao Don Kihot volela da čita i da beži u svet fantazije i mašte od najmlađih dana. Nisam nikada bila zaljubljena u viteške romane, ali vremenom su se žanrovi, omiljene knjige i likovi menjali, obogaćujući moj život raznolikošću i dajući mi različite ideje i scenarije.
Foto: Olivera Vukašinović, privatna arhiva
Kako je vreme prolazilo, tako se moje poimanje života razvijalo i oblikovalo, otkrivajući mi ono što ne želim, za početak, da bih na kraju uspela doći do onoga što želim i što mi je važno. Rekla bih da je moj donkihotovski pohod bio više pohod na otkrivanje toga ko sam to ja, napadajući nametnute okvire, guleći tuđe slojeve i pokušavajući da dođem do srži svog bića.
Ova tri toponima su definitivno bila moje tačke prekretnice i pozornice na kojima se odvijala ova lična borba. Svaki grad me je na poseban način izazivao, terao na promenu perspektive i konstantno preispitivanje.
Lola: Šta pokreće pedale na tvom biciklu i prste na tvojoj tastaturi?
Olivera: Pokreće neverovatna ljubav i strast koju osećam prema životu, ljudima i deljenju svoje priče sa svetom.
Lola: Dugo si planirala i pripremala svoj blog “Pohod na vetrenjače”. Šta je to što te je zaustavljalo i usporavalo da kreneš u tu spisateljsku pustolovinu?
Nekada bih ponosno i punih usta odgovorila, to što sam perfekcionista. Međutim, sada znam da to nije toliki kompliment samoj sebi, već je više samozavaravanje i razlog iza koga je lako sakriti se. Mnogo je teže doći do one mudre: “Bolje završeno, nego savršeno!”. Za to je potrebno mnogo više hrabrosti, ranjivosti i otvorenosti, nego za kukavičluk oličen u sanjarenju o “savršenstvu” , koje je nedostižno, objektivno nemerljivo i naravno, postoji samo u budućnosti i izvan nas.
Foto: Olivera Vukašinović, privatna arhiva
Drugi razlog je veliko poznavanje istorije književnosti, savremene produkcije i postojanje miliona blogova i načina kreativnog izražavanja. Koliko mi je to pomoglo u izgradnji stila, načinu pisanja i idejama, toliko mi je i odmoglo, jer još od Starog Zaveta “ništa nije novo pod kapom Nebeskom”. Pa, zašto bih onda ja bezbrojiti put pisala o večitim temama ljubavi, inspiraciji, knjigama, putovanjima? Ko sam sad ja, koliko se razlikujem, da bi me neko čitao? Koliko sam kompetentna, koliko je to ljudima zanimljivo i korisno?
Ponovo sam sama sebi bila najveći kritičar i saboter. Ali kako sam osvešćivala jednu po jednu stvar, a sve vreme bila potpuno sigurna da je pisanje i izazivanje emocija jedan od mojih životnih poziva, počela sam da se polako korak po korak izlažem i pišem po nešto na svojoj Instagram stranici. Reakcije su bile neverovatno pozitivne, tako da su mi davale vetar u leđa i polako sam se sve više i više razmahivala, dolazeći do svojih tema i inspiracija. Shvativši u potpunosti da na svetu ima mesta za svakog od nas. I da ukoliko deset različitih osoba ode u istu šetnju, u isti muzej ili pogleda isti film u isto vreme, i posle o svojim impresijama govori ili piše, to su potpuno različiti utisci, osećanja i načini predstavljanja. Nas diraju i uzbuđuju različite stvari. Kada sam to u potpunosti doživela, avantura je mogla da počne.
Lola: Šta za Olju znači holandska izreka “Ponašaj se normalno, to je već dovoljno ludo”?
Olivera: Ona za mene donosi nepojmljivu slobodu, neopterećenost i potpuno prihvatanje sebe i drugih. Ona slavi individualizam, različitost, jedinstvenost i neponovljivost svih nas. Kada bismo svi živeli ono autentično i beskompromisno svoje “ja”, ništa drugo nam ne bi bilo potrebno u životu. Time bismo ovom svetu dali svoj unikatni deo mozaika i sve ostalo bi bilo mnogo lakše.
Holandiju, tačnije Amsterdam, doživljavam kao mesto gde je ovakva utopija moguća. Potpuno se slažem sa piscem Džonom Grinom koji je sjajno primetio: “Mnogi turisti misle da je Amsterdam grad greha, a istina je da je ovo grad slobode. A u slobodi većina ljudi pronalazi greh.”
Trudim se da se svakodnevno ponašam sve “normalnije” i “svojije” i rekla bih da sam u Amsterdamu dostigla, za sada najviši stepen života u skladu sa svojim vrednostima.
Foto: Olivera Vukašinović, privatna arhiva
Lola: Koliko se razlikuje vaspitanje dece u Holandiji od onoga na Balkanu? Da li ti je bilo teško da se prilagodiš ili si lako usvajala te nove obrasce?
Olivera: Vaspitanje u ove dve sredine se dosta razlikuje. Ipak, ne bih volela da generalizujem, pošto i na Balkanu postoje individualci koji se razlikuju i idu protiv struje, a tako i ovde.
Jedna od glavnih razlika je što se u Holandiji deca doživljavaju kao mali ljudi, savršeno kompetentni da izražavaju svoje stavove, želje i potrebe. Roditelji ozbiljno razmatraju njihova mišljenja, često ih uvažavajući. Deca imaju visok stepen nezavisnosti i slobode, rekla bih kao što je na Balkanu bio slučaj kada smo mi bili mali. Igraju se napolju, penju po drveću, plivaju po jezerima i kanalima, voze bicikle samostalno do škole i tokom osnovnoškolskog obrazovanja. Bezbednost je na najvišem nivou i potpuno je uobičajeno da se deca igraju bez roditeljskog nadzora ispred zgrade ili u obližnjem parku, čak i u centru Amsterdama!
Deca su svuda dobrodošla, od restorana, bioskopa, muzeja, pozorišta… Roditelji nisu opterećeni dečijim akademskim uspesima, jednostavno zato što u uređenoj zemlji, u kojoj je budućnost vrlo predvidiva i izvesna, nije važno kojim poslom će se dete baviti kad odraste. Jer sva zanimanja donose prihode dovoljne za pristojnu i dostojanstvenu egzistenciju, zato je ovaj teret u potpunosti nestao s roditeljskih pleća.
Foto: Olivera Vukašinović, privatna arhiva
Nama je kao porodici bilo neverovatno lako da se uklopimo u ovakav sistem. Ni sami nismo bili svesni da smo dete već gajili i vaspitavali na holandski način, dok smo još uvek živeli u Srbiji. To je bilo nešto instinktivno i što se poklapalo sa našim roditeljskim senzibilitetom.
Velika preporuka za sve koji bi voleli da znaju nešto više o ovakvom načinu života i roditeljstva, jeste knjiga dve autorke koje su se doselile u Holandiju sa svojim porodicama. Jedna je Amerikanka, druga Britanka, tako da je zanimljiva njihova komparativna pozicija sa sredinama iz kojih dolaze. Knjiga je prevedena i na srpski jezik pod nazivom “Najsrećnija deca na svetu”. Jer, gle čuda, u Holandiji žive najsrećnija deca na svetu, već godinama unazad, sudeći po UNICEF-ovim istraživanjima.
Lola: Kad kreneš knjigom na vetrenjače, tri knjige koje po tvom mišljenju svaka Lola mora da pročita su…
Olivera: Najteže pitanje koje se može postaviti jednom knjiškom moljcu, kome su knjige struka, hobi i najveća ljubav. Svim čitateljkama bih ovom prilikom preporučila tri knjige koje sam relativno skoro pročitala po prvi put i koje su na mene ostavile snažan utisak.
Preporuka za knjigu o ličnom razvoju i inspiraciji je “Think like a monk” Džeja Šetija (Jay Shetty). Bivši budistički zen monah, koji je svoju svrhu živi kroz popularizovanje i širenje spoznaja do kojih je došao kroz svoje motivacione snimke, predavanja, govore i nedavno napisanu knjigu. Ona za sada još uvek nije prevedena na srpski jezik, ali sam sigurna da će uskoro stići na regionalno književno tržište.
Foto: Olivera Vukašinović, privatna arhiva
Druga knjiga bi bila književna poslastica “Nikog nema doma” moje omiljene sugrađanke, Amsterdamke, Dubravke Ugrešić. Ovo su eseji o životu ovde i tamo (Hrvatska-Holandija), koji potežu sva najvažnija životna pitanja, od osećaja pripadnosti, identiteta, slobode, mentaliteta, jezika, pisanja i još mnogo toga. Autorka se pita šta su nam dobro i loše doneli događaji, kako lokalni, tako i globalni, s kraja prošlog i s početka ovog veka, i šta još možemo da očekujemo. Preinteligentno, sarkastično, ironično i precizno seciranje naše stvarnosti, esencija prave književnosti!
Treća bi bila knjiga poezije koja me je potpuno pomerila, a to je zbirka “Moja mama zna šta se dešava u gradovima” mlade pesnikinje Radmile Petrović. Ovo je poezija koja izbija vazduh iz pluća, grči želudac i stiska pesnice svojih čitalaca. Ona demistifikuje svetinje, depatetiše mitove, raskrinkava licemerni partijarhalni moral, prevrednujući rodne uloge, slaveći žene, ljubav i prirodu u svim oblicima.
