Lole iz komšilukanajnovijeNaslovna vijestO životu

Kuća, posao, dete, skuvan ručak, letovanje. Začarani krug

Dečaci! Šta znaju oni šta ume Džoni?! Idemo večeras, nema rasprave! Smatraj da je to sastanak! Ja idem sa Džonijem, a ti sama sa sobom!

Piše: Srbijanka Stanković

Sve se promenilo kao u pesmi – jednog jutra, kada je Isidora pronašla na svom Fejsbuku poziv za prijateljstvo od Marine. Bile su dobre drugarice, možda blizu onog što njena ćerka danas zove BFF, ali nikad stvarno “najbolje”. Najbolja je bila Ivana, hodajuća pozorišna predstava, devojka od koje ti se vrti u glavi.

Otkad se srednja škola završila onako kako se završila, Isidora nije više imala drugarice. Koleginice na fakultetu i poslu, da, ali pravu drugaricu ne. Zbog toga je uskakanje u fejsbuk prepisku sa Marinom bilo kao skok sa sedmog sprata – pravo na mekan dušek. Nemoguće, ali ipak izvodljivo.

– Pokušavam da uhvatim trenutak kad je postao luksuz da ostanem sama sa sobom i uživam u tome.  

– Znam ja da si ti žena, majka, kraljica, ali ponekad moraš biti samo TI da bi mogla biti sve ovo ostalo.

– Ne ponekad, morala bih to UVEK.

– Šta čekaš onda? Zakaži sastanak samoj sebi.

Isidora je poklopila laptop i ispravila leđa. Ćerka je spavala u drugoj sobi, suprug je bio na dežurstvu, sudopera je već bila čista. Stan odavno usisan. Imala je vremena. Ali kao i uvek kad bi pomislila to “imam vremena” počele bi da iskrsavaju obaveze i neki zadaci koji polako gutaju to isto vreme. Odjednom, vremena je bilo tako malo.

“Zakaži sastanak samoj sebi.”

Marina je počela da zvuči kao psihoterapeut na letnjem odmoru. Nerviralo ju je to što je u svakom trenutku znala da joj napiše ono nešto zbog čega se još više osećala kao da izneverava sebe. Onu Isidoru nekad. Izi.

Uhvatila ju je panika. Mrzela je taj preplavljujući osećaj. Kao da leži na obali i da ne može da se pomeri a more nadire. Prvo stopala, pa kolena, bedra, grudi i na kraju grlo u kom kuca prestravljeno srce. Polako, Izi. Polako. Šaputala je samoj sebi. Polako.

Onda bi se uspravila na stolici, udahnula duboko i slušala kako vazduh izlazi iz pluća, kroz dušnik i usta. Pa ponovo. Udah – izdah. Udah – izdah.

Samo ju je Ivana zvala Izi. Mogla bi da se opustiš, ne? Izi kao Easy. Lako, lakše, Isidora, ha? ‘Ajdeeee. U glavi bi joj postalo teško od tih glasova što dopiru iz prošlih vremena.

– Izi, idemo u bioskop večeras! – nije pitala.

– Ne mogu, nisam završila onaj domaći iz psihologije.

– A jaka mi stvar, učenje, pamćenje, zaboravljanje! Zar nije očigledno, sve što učiš i zapamtiš na kraju ćeš zaboraviti, pa čemu onda?!

– Pa nije baš tako, nešto i ostane…

– Ne dovoljno da bi propustila film sa Džonijem Depom!

– Opet Džoni Dep?!

– Opet Džoni Dep! Sve dok ga ne smestim u džep! – smejala se Ivana na sav glas. – Haaajde! Ovaj moj neće da me vodi!

– Ne mogu da verujem da se tvom dečku smučio Džoni!

– Pfff! Dečaci! Šta znaju oni šta ume Džoni?! Idemo večeras, nema rasprave! Smatraj da je to sastanak! Ja idem sa Džonijem, a ti sama sa sobom!

Ali Isidora nije otišla. Posle, mnogo kasnije, dok je stajala na Ivaninom grobu, mislila je stalno na Džonija Depa. Na to kako ne znaju “oni” šta zna Džoni. Kao ni to kako niko nije znao da bude kao Ivana – život na dve noge. Dok ih nije polomio pijani vozač.

– Ti si stvarno umela da živiš. Zašto si pod zemljom?

– Učenje, pamćenje, zaboravljanje. – tako bi je gledala Ivana sa slike. – Kliše ili ne kliše, ja sam pod zemljom. Ti si gore, što ne živiš?

To je postalo teret: imperativ da se živi punim plućima samo zato što Ivanina pluća ne dišu. Umesto toga, stavila je život, onakav kakav su zamišljale da ih čeka na pauzu. Znala je da je pogrešno, ali je bežala. Prvo u drugi grad, onda u prvi brak, u majčinstvo, na posao. Samo je trčala da nikad ne stigne na sastanak sa sobom.

dve-devojke

Foto: Unsplash.com

Mužu nikad nije pričala o Ivani, pravila se da je normalna, da nema anksiozne epizode, ni okeane crnila u sebi koje je preplavljuju svaki put kad udahne dublje. Pa je životarila. Kuća, posao, dete, skuvan ručak, letovanje. Začarani krug. Učenje, pamćenje, zaboravljanje. Uvek je nešto falilo, ali je taj osećaj praznine gurala pod ćebe i tepih, ispod računara ili ga je davila u šoljici kafe i u nekom bezveznom čavrljanju. Zašto pamtiti ako se već sve zaboravi?

Zaborav lakše pada kad se manje pamti, doživi.

Samo, posle nekog vremena, ta proverena metoda počela je da ostavlja neke druge tragove. Nezadovoljstvo u uglu usana, gorčinu na jeziku koja se nije mogla oterati vazduhom. Sve se promenilo kad su Marinina slova zasvetlela na ekranu.

Zakaži sastanak sa samom sobom.

Možda sam već zakasnila, pomislila je. Možda je trebalo živeti ono pre, odmah. Ne vredi sad da se vraćam sebi. Život može i ovako.

– Ne radi se to tako, Izi.

– Nego kako? – pitala je praznu sobu. Po prvi put posle dužeg vremena želela je da zna “kako”.

– Ih, zna se kako! Obučeš se, našminkaš, pa u bioskop! Još ako se daje Džoni Dep!

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije