par
Lole iz komšilukanajnovijeNaslovna vijestO životu

– Ti mene, u stvari, varaš – rekao si jednom.

Razboleću se ako uskoro ne zagrlim TEBE. Ne pročitam pesmu. Ne čujem kako Petar Kralj kaže „da bih tebe ogrejao, Ana, zapalio bih i svoje kosti“.

Piše: Srbijanka Stanković

– Ti mene, u stvari, varaš – rekao si jednom.

Iseklo me je na pola, negde usred Slavije, ljudi su postali nacrtane figurine koje se ubrzano kreću – izvan nas.

– Ja nisam kao tvoji pesnici, ne umem s rečima tako kao ti. Vidim kako o njima pričaš, ja…

– Ali to su…

– Znam, mrtvi, nepostojeći ljudi iz knjiga. Kako se s tim takmičiti?

– Ti ne moraš ni sa kim da se takmičiš. Već si pobedio.

Sigurnost u krhku ljubav? Ko je tolika budala da veruje u to osim pesnika i dvadesetogodišnjaka? Tek eto nas u tridesetim – pritisnutim, a ja i dalje okrilatim samo kad stvari osetim kao cele.

da bih tebe ogrejao ana

U svetu u kom se sve osim ljubavi računa, moja je glavna valuta ljubav. Kusur vraćam u stihovima. Kad sitniš zvecka u džepovima, to se naši poljupci golicaju i smejulje – dok ne stignu tamo gde treba. Na usne, na vrat, na grudi, u slepoočnicu i ožiljak od boginja na očnom kapku.

Umotam se: u tebe, u tvoje misli, čak i one najcrnje, što beže iz glave pravo pod jastuk kad sunce ujutro uđe u sobu. Jesam li ti rekla kako nekad, tako kad sam sama – a to se ne događa često – sednu lepo tu ispred mene Miljković, Raičković i Brana Petrović, pa svako za sebe nešto mrmlja. Blesavi pesnici, znam, to ćeš reći, al’ eto i oni su ljudi. Bili. Nekad negde nekom. Kao što sam ja sad tu ona što sa cegerom ulazi u prodavnicu, nosi masku, kupuje hleb pre nego što ga dobro ispipa, jogurt „onaj roze, mama“, ona što uredno sve plati, nasmešena – ispod maske.

Lako je tebi, kaže moja sestra, tebi se i oči smeju.

A moje oči se cakle, gore, kao da ću da se razbolim ako uskoro…

Ako uskoro ne zagrlim TEBE. Ne pročitam pesmu. Ne čujem kako Petar Kralj kaže „da bih tebe ogrejao, Ana, zapalio bih i svoje kosti“. Ne udahnem onaj dan onda na jonskoj obali, ne dotaknem te – kad ne znaš, dok spavaš. Kad ne znaš, kad si daleko, kad najmanje na mene misliš.

Ako uskoro ne čujem kako na kraju razgovora pomalo kao prećutiš sve ono što se preko telefona baš i ne govori. Ono što samo preko telefona može da se kaže.

Ako se uskoro u pola noći ne probudim zbog dečjeg plača u drugoj sobi, pa se vratim u topao krevet – do tebe.

Ako se uskoro ne istočim u pesmu, onu što se ne čita, ne kazuje – nego peva, čak i kad se šapatom sriče. Ona za koju samo ti pogađaš intonaciju. Iz prve. Ne po sluhu, no po dodiru, po nekom čudnom, nikad otkrivenom načinu, prstima, očima, ne znam čime. A valjda najviše sobom celim. Onda, nekad, kad me pogledom usred leta zalediš na podu moje sobe. Kad sam se pravila da nije tačno to što vidimo oboje – isto tako ćeš me i za 80 godina, u dubokoj starosti, nekad negde pogledati.

leđa

Foto: Unsplash.com

Nismo:

ni prvi ni poslednji koji moraju biti razdvojeni,

ni prvi ni poslednji koji ponekad zaborave da budu zajedno i kad su zajedno,

ni prvi ni poslednji koji kažu: večeras idemo negde nas dvoje, pa se uspavamo na kauču.

Nismo.

Ali jesmo:

jedini koji znaju šifre. One do tamo neke 2003. ili 2005.

jedini koji se vole bezumno (nek priča ko šta hoće!)

jedini na koje pomislim – i srce počne momentalno da tuče.

 

“Da bih tebe ogrejala, zapalila bih svoje kosti”

Pre te vatre, raspaliću sve ostale.

 

Čuješ? U džepu mi zveckaju poljupci dok se ne sretnemo.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije