najnovijeŽivot

Daniela Bakić: Moraš malo da usporiš. Hoću, govoriš.

Otkad znaš za sebe – oduvek nekud žuriš.

Redakcija

duda.rs / Daniela Bakić

Žuriš u školu.
Žuriš iz škole.
Žuriš na trening.
Žuriš na večeru.
Gutaš, ne žvaćeš.
Posle žuriš u grad.

Čeka te onih petnaest akademskih.
Smišljaš izgovore.
Nije bilo tople vode.
Tramvaj je stao, morala si pešice.
Onda žurite zajedno u bioskop.
Film samo što nije počeo.

Posle opet žurite na neki poslednji noćni bus.
Onda žuriš da se naspavaš.
Budite me u sedam, kažeš.
Ujutro žuriš na predavanje.
Utrčavaš poslednja u amfiteatar.

Posle žuriš u čitaonicu.
Pa biblioteku, pre nego se zatvori.
I tako četiri godine.
Kasnih projekcija i noćnih buseva.
A onda ti on, sav ozbiljan kaže da više neće da čeka.
Čak ni petnaest akademskih.

Pa požuriš da se udaš.
I požuriš da nađeš posao.
Svoj dinar je svoj dinar.
Budi me u sedam, kažeš.
Ujutro – žuriš na posao.
Provlačiš onu karticu u minut do devet.
Utrčavaš poslednja u kancelariju.
Smišljaš izgovore.
Nije zvonio sat.
Zaglavio se lift.
Komšija te zagradio.
Policija zaustavila saobraćaj.

Nekoj ženi je pozlilo, zastala si da pomogneš.
Neće se ponoviti, kažeš i nastavljaš da žuriš.
S posla. Kući. Kod tvojih. Kod njegovih.

Na rođendane, dosadna okupljanja.
Prijatelje odlažeš za “neki dan od srede“.
Žuriš da rodiš. Kad ćeš ako ne sad..?

Žuriš jer znaš da se šanse s godinama smanjuju.
Strah raste i poput ogromne ciste pritiska okolne organe.
Srce pogotovo.
Sto dvadeset otkucaja u minuti, pomisliš dok s dva prsta pritiskaš venu na vratu.

Sve ti je to na nervnoj bazi, govore.
Moraš malo da usporiš.
Hoću, govoriš.

Samo da me prime za stalno.
Samo da dete malo poraste.
Samo da mi je da se naspavam.

Samo da dignemo taj kredit za stan.
Samo da promenimo pločice.
Ofarbamo drvenariju.
Samo da odemo na odmor.
Samo da otplatimo taj vražji auto.
I ratu za kuhinju.
Sto trideset evra mesečno.
Sto trideset otkucaja u minuti.

Život se neprimetno pretvara u brojanje.
Beskonačno brojanje.
Novca, preostalih rata, kamata, megabajta, neiskorišćenih impulsa, u mreži, van mreže, neopravdanih časova, godina do penzije, slobodnih dana koje provodiš uludo, propuštenih prilika, projekcija na koje niste otišli, knjiga koje nisi stigla da pročitaš, mesta koja nikada nećeš videti, dece koju nisi stigla da rodiš.

Možda ćeš jednog dana, ali ne sada.
Uostalom, drugorotke u četrdesetoj više nisu nikakva retkost.
Nije da ti ne želiš više dece, ali i za ovo jedno jedva da imaš vremena.
Petnaest akademskih i to je to.
Ali jednog dana…

Kada stvari dođu na svoje mesto.
I kada ne budeš više tako umorna…
Budite me u sedam, govoriš.
Vučeš to dete za ruku.
Mama, zaboravili smo blok.

Žurim, kažeš, ne možemo sad da se vraćamo.
Ali dobiću jedinicu.
Dobi’, baš me briga.
S jedinicom iz likovnog se živi.
Sa sto četrdeset otkucaja u minuti baš i ne.

Ali ti to ne shvataš.
Dok ti se ne desi. Nešto. Neko.
Iznenadna slabost.
Bol u grudima.
Gubitak daha.
I mrak.

I dalje ne shvataš, jer takve se stvari uvek dešavaju nekom drugom.
Ne tebi. Ti nemaš kad da budeš loše.

Dok neko ne kaže – sestro, pripremite salu.
Tek tada shvatiš da više nemaš vremena.
I da ništa nije važno.

Ni kredit, ni stan, ni administrativna zabrana, ni kamate, ni vražji auto, ni ništa.
Tek tada shvatiš da se može i drugačije. Sporije.

Da nije život onaj noćni bus s Trga na koji ne smeš da zakasniš.
I da onih petnaest akademskih stvarno postoje.
Ne tamo negde. Ne neki dan od srede.
Ovde i sad.

Ako ih prepoznaš na vreme.
Ako jednom u životu kažeš – budite me u de…
Ili još bolje – pustite me još malo da spavam.

Bar još petnaest. Vražjih.
Akademskih.

Preuzeto sa: duda.rs

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije