najnovijeŽivot

Daniela Bakić: Svaki čovek mora da ima neko mesto kome se vraća.

Mesto koje zove starom kućom.

Redakcija

duda.rs / Daniela Bakić

Onom u kojoj odavno niko ne živi i koja čak nužno i ne mora biti njegova.
Ali je na mestu koje zove svojim.
Najsvojijim.

I to mesto mora biti dovoljno daleko da se do njega putuje.
I put mora biti taman toliki da se oćuti, ne priča ni sa kim.
Ne jedu sendviči i ne prave pauze.
Već samo gleda kroz prozor.
I tako, bez nekog velikog razloga, uzdiše.

Čovek mora da oseti to jedvačekanje.
I jezu kad mu se, u gluvi sat, primakne.
Kad ugleda s puta staru tarabu.
I precvetali jorgovan.
Pa da se strese kad krene poznatom stazom.
I rukom dohvati kapiju, vlažnu i zarđalu poput svih starih kapija što stoje na ulazu u stare kuće.

Čovek mora da zna da ključ nikad ne stoji ispod otirača, već ispod one saksije u kojoj se nekada gnezdio šeboj.

I mora da otre noge ispred vrata, jer se u kuću, makar bila i stara, nikada ne ulazi kaljav.
I cipele se uvek ostavljaju ispred vrata, malo udesno, da se ko ne saplete.

I svetlo se ispred tih kuća ne pali odmah, da se kuća ne uplaši odjednom – od ljudi.
Jer kuća je navikla da bude sama i da je tek s vremena na vreme, neko obiđe.

Kad stvari tamo daleko od nje, postanu teške i neizdržive, a život kapne za vrat kao hladna, neprijatna kap.

Takve kuće imaju onaj težak miris ustajalosti po ćoškovima i valja pootvarati prozore ili barem posedeti neko vreme ispred, na verandi – dok se čovek na njega ne navikne.

Takve kuće umeju da budu i neprijatne i da svaki put iznenade s nekim novim crepom koji nedostaje, krovom koji kisne, nekom strujom koje nema, vodom koja curi odakle se najmanje nadaš, nagomilanim računima, ponekom oljuštenom tapetom, progrizlim kablovima – kao da se sveti što smo je ostavili samu i otišli.

Ali niko ne ume da dočeka čoveka kao ta starica oronulih zidova, žižljivih šifonjera i vitrina iz kojih se one ukrasne čaše ne vade godinama.

Taj cirkus ukrašen požutelim šustiklama i heklanim stolnjacima, taj muzej iluzija u koji niko ne zalazi, te fotelje s visokim naslonom u koje niko ne seda, otoman čije opruge već dobro škripe, odela koja smo odavno prerasli – preko potrebnih da se prisetimo – da smo nekada bili dva broja manji.

E, takva kuća ume da sačuva čoveka.
Od svih pogrešnih želja.
Od samoga sebe.

I da ga podseti ko je bio mnogo pre nego što je postao neko drugi i tuđ.
Ko je bio pre nego što je otišao i ko će biti, kada se ponovo jednog dana vrati.

Kada poželi da, tako najtuđiji, ne radi ništa već samo gleda niz put.
I bez nekog velikog razloga, uzdiše.

Preuzeto sa: duda.rs

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije