MedicinanajnovijeRadoznala LolaŽivot

Dođi da ti objasnim – šta je autizam

Hajde da rešimo jednom za svagda – Autizam nije bolest.

Ne može preći sa deteta na dete, sa čoveka na ženu, sa sina na majku.

Piše: Milica Milošević Redakcija

Ne izbegavaj, ne ismevaj, ne osuđuj.

Umesto toga pomozi, zagrli, prihvati.

Znaš li ono kada na likovnom cediš tempere kako bi nastala bronzana boja? A mešanjem svega što ti padne pod ruku, dobijaš samo boju blata ili kolačarsku plavu pomešanu sa čokoladnim filom.

To je Autizam.

Originalnost. Jedinstvenost.

Potreba da ostane onako kako jeste. Jer, veruj mi, nije pogrešno i nije loše.

Dodavanjem novog i ispravljanjem starog, tu divnu plavu boju autizma učinićete blatnjavom.

Povešću vas u autističnu šetnju –

Danas si, recimo, bezbroj puta čuo/la reklamu za keksiće. Na reklami su devojčica, baka, kuhinja, rerna i tegla puna keksića. Tvoj mozak pamti baku, keksiće i kuhinju. Autistična osoba pamti sve što je na ekranu prikazano, reklamnu melodiju i svaku izgovorenu reč.

Foto: Canva

Pre dva meseca, šetao/la si ulicom sa autističnom osobom i na uglu je neko prodavao balone. Danas ponovo šetate i baloni su odavno nestali iz tvoje glave, dok autističnoj osobi nije jasno kako ih nema – jer tu im je mesto.

Ti ćeš zaboraviti da ste bacali loptice ti i dete sa autizmom, dok će te ono, najverovatnije, zvati “Baci” ili “Loptica”.

Nadam se da shvataš. Nije do njih. Do nas je. Mi činimo našu perspektivu jednoličnom i dosadnom. Oni pamte detalje, događaje i emocije koje su u nekom trenutku osetili.

Oni beže u svoju asocijalnost, ali čak i tamo znaju da vole više od nas.

Nekada te ogrebu ili stisnu, ali u njima je toliko ljubavi, koja mora biti ispoljena na bilo koji način.

Nemoj da ih ne razumeš.

Iako slabo govore, vrlo lako možeš da ih čuješ.

Često tišinom kažu dovoljno glasno da probude tvoju svest.

Svest o tome da nisu zarazni. Nemaju posebne potrebe. Ti ih imaš. Ti želiš novi telefon, nove cipele, nov auto i nov nameštaj. Oni žele samo da ih gledaš uvek ili da ih ostaviš na miru. Žele stare knjige, žele da im ne diraš ono što već imaju, žele da kažeš “Bravo!” kada urade nešto lepo i da budeš dovoljno mekan kada dođu da te štipnu.

Zar mnogo žele? Više od nas?

U redu je ako ne razumeš. Nije u redu ako forsiraš.

Kada na rođendan tvog sestrića, komšija Ivan dovede svog autističnog sinčića, nemoj da se igraš spomenara. Ne pitaj dete gde živi, koji broj cipela nosi, koliko ima godina i koja ptica ima najveći raspon krila.

Ono će ti reći da ima četiri godine, iako možda ima 6. Njegovi roditelji će zablistati od ponosa i sreće, jer je dete izgovorilo nešto – bilo šta! Ti ćeš ispasti pomalo majmun, jer nisi dobio odgovore na sva pitanja, a i ono što si dobio, nisi očekivao.

Gledaćeš belo u njih i tvoj pogled će u njihovom ponosu i sreći, biti nož u siru.

Sestra sam jednog autističnog dečaka. On je centar mog sveta i ja sam, izgleda, njegovog.

Na tu ulogu sam najponosnija.

To dete mi daje snagu, osmeh, razlog da idem dalje i da budem dobro.

Dobro – da bih uvek bila tu za njega.

On me voli na svoj način, onako kako to ne radi niko. Znate li kako znam? – Nikada mi to nije rekao.

A zar to nije ljubav?

E, to je autizam. Bezuslovna ljubav i podsetnik da je za sreću potrebno malo.

Nisi valjda blesav, da u ovom ludom vremenu, to ne prihvatiš?!

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije