Lole iz komšilukanajnovijeO ljudima

Odrastanje je jedna velika prevara

Bila je srijeda i teškim korakom sam se vukla na posao nakon što me tog jutra jedva probudio alarm. Razmišljala sam o svemu što moram završiti.

Jelena Despot

 

I ugledala sam njega. Dječaka od nekih desetak godina koji je sa ruksakom na leđima vozio bicikl. Išao je na trening ili u školu. Pomislila sam koliko puta sam u njegovim godinama poželjela da preko noći odrastem. Da radim šta ja hoću i kada hoću. Da sam gospodar svog vremena i života.

Pomislila sam koliko mu sada zavidim na njegovim godinama i bezbrižnosti.

Kad si dijete misliš da je neka strašna nagrada što ćeš jednog dana odrasti i niko te neće tjerati da jedeš supu.

Onda odrasteš i shvatiš da je sve što si trebao da želiš jeste da zauvijek ostaneš mali.

Da budeš ušuškan što je duže moguće.

Da budeš mažen.

Pažen.

Da se ne otimaš iz zagrljaja.

Da se ne izmičeš od poljubaca.

Da je odrastanje jedna velika zamka.

Da sendvič i pica nisu nikakva velika nagrada.

Da nedostatak supe i bijelog stolnjaka na trpezarijskom stolu nije nikakva radost.

Da će doći dan kada će ti nedostajati i galama i vika. Da će doći dan kada će ti se rugati prazni zidovi i prazne sobe. A nekada si sa treskom zatvarao vrata sobe želeći da budeš ostavljen na miru.

Doći će dan kada će ti nedostajati baka u krevetu, iako si kao dijete silno željela svoju sobu u koju ćeš lijepiti postere Backstreet boysa bez da ti se brat ruga a baka čudi.

Nas troje smo bili cimeri. I mogu sa sigurnošću reći da su se tada snivali najljepši snovi.

Odrastanje nije nikakva radost i sreća. Ono je češće otuđenost.

Oni misle da ti ne trebaju, ti se ubjediš da ih ne trebaš.

Djetinjstvo je spokoj.

Djetinjstvo je baka koja razvija pitu.

Djetinjstvo je sigurnost.

I spoznaja da ništa ne moraš sam. Da si zauvijek njihov, a oni tvoji.

Odrastanje je alarm koji stalno zvoni. Podsjetnici koji pište. Rođendani koje ne smiješ da propustiš a kojima se sve manje raduješ. Nove godine u nekim bezličnim haljinama u kojima više ne drhtiš na pomisao ko će te poljubiti u ponoć.

Djetinjstvo je slučajni stiskavac sa simpatijom na Majinom rođendanu. Djetinjstvo je igranje zaloga i njegov poljubac u obraz.

Djetinjstvo je ono kada se plašiš kontrolnogl, oblačiš srećnu majicu i pišeš srećnom olovkom.

Kad si mali raduješ se ljetu. I šetnji. I parku i klupi.

Onda odrasteš i počneš da podrazumjevaš.

I izlaske i zalaske sunca. I zvijezdano nebo. I kišu. I drugarstvo. I novac. I rijetko se istinski raduješ jer je toliko mnogo stvari koje sebi sam možeš priuštiti i za kojima si zaboravio da žudiš.

Odrastanje nije nikakva nagrada. Niti bolji dio života.

Djetinjstvo je.

Njegov najveći smisao.

Jer nije radost moći sve i imati sve. Radost je u čekanju. U željenju. U nadanju da te čeka nešto baš sjajno.

Dok te za ruku drže i za tebe navijaju one koje najviše voliš.

Za mene djetinjstvo miriše na krofne. Na bakin ehoton. Za mene je djetinjstvo metalni vikler koji pokušavam da joj stavim na kosu. I naši mali rituali i velika ljubav.

Djetinjstvo je kada s njima pored sebe imaš utisak da je cijeli svijet tvoj. I da će biti.

Odrastanje je napravi ručak uveče. Odledi meso. Operi posteljinu. Kupi farbu. Ofarbaj se. Nalakiraj nokte. Usisaj, ispeglaj, obriši. Složi.

Gledaj kada prelaziš cestu. Ne trči jer odrasli ljude ne trče osim ako se ne bave sportom. Ne psuj. Ponašaj se. Čitaj dovoljno. Pij tečnost. Nemoj da pušiš. Nemoj da izlaziš previše. Izvršavaj sve svoje radne zadatke na vrijeme.

I ako mene pitate, odrastanje je jedna velika prevara. Sve svoje „odrasle“ godine i svu slobodu koja je s njima stigla mijenjala bih za samo jednu noć gdje dišem u bakina leđa i naslanjam se na njih.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije