dvoje-piju-kafu
Lole iz komšilukanajnovijeNaslovna vijestO životu

U gradu sam, mislio sam da popijemo kafu

Hej, hej, u koliko da se kladimo da se ne sećaš svog blesavog druga iz srednje? U gradu sam, mislio sam da popijemo kafu.
– Jesu li ovakve stvari moguće u stvarnom životu? – zapitala je svoj lik u ogledalu u toaletu firme. – Zašto sam pristala?

Piše: Srbijanka Stanković

Magda je stajala ispred izloga knjižare i gledala u novu kolekciju ljubavnih romana. Krenula je da se vidi sa Markom. Rekao je da je čeka u kafeu blizu njenog posla. Nisu se videli deset godina. Svakim korakom se vraćala kroz vreme. Štikle su parale taj vremepolov na dva toka. Paralelno se šetala kroz njihov poslednji razgovor u srednjoj školi i Fejsbuk prepisku tog jutra. Na početku je stajalo jednostavno:

Hej, hej, u koliko da se kladimo da se ne sećaš svog blesavog druga iz srednje? U gradu sam, mislio sam da popijemo kafu.

– Jesu li ovakve stvari moguće u stvarnom životu? – zapitala je svoj lik u ogledalu u toaletu firme. – Zašto sam pristala?

***

– Marko, jesi li dobro?

– Šta hoćeš, Magda? – po glasu je mogla da prepozna koliko je pijan.

– Ništa. Samo sam htela da…

– A, da! Zaboravio sam! Ti si odeljenska dušebrižnica. Do svih ti je stalo, o svima brineš. Šta kažeš da malo izvučeš nos iz tih tvojih knjiga i tuđih problema, a?

– Okej… – već je krenula nazad u kuću iz koje se čulo kako pola razreda raspomamljeno peva neki hard folk.

– Stani! Šta ti je rekla Ana?

– Ana? Ništa.

– Daj, ne foliraj, dobra ti je drugarica, mora da ti je nešto rekla za mene.

– Dopadaš joj se, ali ima i dečka, studira mašinstvo, druga godina. Rekla je da…

– Šta?

– Pa ništa… Slušaj, Marko, moj savet ti je da zaboraviš na to.

– Tvoj savet?! A na osnovu kog životnog iskustva ti to meni pametuješ, a? Ideš okolo i deliš savete iz tvojih knjiga. Život provodiš u četiri zida, ne znaš ti šta je život!

Sve je izgovorio tiho, skoro kroz zube, ali čak i deset godina kasnije, u Magdinoj glavi su se te reči čule kao najjači urlici. Imali su po sedamnaest godina u toj mračnoj ulici gde je neko ko zna ko pravio kućnu žurku. Svakog vikenda je neko iz odeljenja slavio 18. rođendan. Nevešto su vukli dim iz svojih prvih paklica cigareta, pili pivo i vino na prazan stomak, glumili su da su odrasli, zaljubljivali se.

Magdine su drugarice iz veze ulazile u vezu, ljubile se se, smejale, delile sočne detalje iz tih noćnih susreta jedne sa drugima, a ona nije imala ništa od toga. Nije da nije mogla, samo nekako nije htela. Tu gde su se kretali, izlazili i provodili se, svi su je znali i voleli kao Magdu – super drugaricu. Nije joj smetalo. Sve do tog trenutka kad je ispalo da je to pogrešno.

devojka

Foto: Unsplash.com

Ako je Marko mislio tako o njoj – Marko s kojim je delila sve, koji joj se poveravao i zvao svake večeri u isto vreme da priča o tome kako mu je muka od gimnazije, kako ga samo ona shvata, kako su oni isti – šta su onda mislili drugi?! Drugi, raspojasani, pijani, sa zaglavljenim narodnjačkim stihom između kutnjaka, večito zagledani u devojke u uskim majicama, druge – večito nasmejane guske koje traže dečka da ne bi bile same subotom uveče u kafiću. Marko koji se zajedno podsmevao tom svetu sad je hteo jednu od tih zgodnih površnih devojaka što misle da je Andrić „baš smor“, a da je poezija za seka perse.

– A ti znaš šta je život, je l’? Jer si se napio kao stoka i sliniš ovde za devojkom koja ima najveće grudi u razredu? Šta je? Ti si kao sad neki muškarac ovde? Nikad nisam mislila da si jedan od njih, nezrelih… Niti da će od svih devojaka da ti se dopadne baš Ana.

– Što? A kakva to devojka treba da mi se dopadne? Neću sigurno da se ženim u 17! Idi, kući, Magda, čitaj neki ljubavni roman! Zapiši u dnevnik kako sam te iznervirao, ‘ajde, paljba!

Niko je nikad nije tako pomerio (iako je sebi govorila danima, mesecima, pa i godinama kasnije da je nisu takle te reči). Ipak: ljubavne romane je prestala da čita. Dnevnik je prestala neko vreme da piše. Je l’ to glupo, pitala se tog jutra u kancelariji kad je umesto očekivane poruke od koleginice primila poruku i zahtev za prijateljstvo od Marka Markovića. Deset godina kasnije od mračne ulice u kojoj je izgubila poverenje u druga, veru u mogućnost da se dopadne nekom nekada, od „živiš u četiri zida, devojko, šta umišljaš“.

– Je l’ ti meni ozbiljno kažeš da si još ljuta na nekog druga iz srednje što te pijan isprozivao i posle zaboravio šta je rekao?

– Nisam ljuta. I nema veze što je bio pijan i što je zaboravio. Ja nisam zaboravila.

– Ali to je u najmanju ruku smešno, Magda. Ti si odrasla žena. Daj da vidim kako izgleda! Hmmmm… Ovo bogami zaslužuje da izađete na piće.

– Ma da! Kako da ne!

– ‘Ajde, 100 godina nemaš nikoga. Odgovori mu na poruku. Šta piše? Eto, on te već zove na kafu.

kucanje-poruke-na-telefonu

Foto: Unsplash.com

***
– Je l’ se ti sećaš da si mi rekla kako sam nezreli kreten? – Ne verujem da sam upotrebila reč „kreten“. – Ne znam, meni je valjda nekako ostalo u sećanju da sam se poneo kao kreten, pa zato verujem da si to rekla. Naravno da nisi. Ti si oduvek bila previše fina. – Da, mora da sam oduvek bila previše. – Jesi. To ume da bude baš opterećujuće kad imaš 17 godina. – Kako to misliš? – Pa, znaš. – Ne znam. – Pa… Nije baš da svaki muškarac želi da nađe devojku za ceo život u srednjoj. Ne dok se tvoji drugari zezaju, menjaju devojke. Hoćeš da se iživiš. – Kad neko ima takav stav onda i ne zaslužuje da bude s nekim toliko vrednim za ceo život. – Nisu svi tako produhovljeni kao ti, Mag. – A je l’? To se danas tako kaže: produhovljen? Nekad je bilo „živiš život s knjigama u četiri zida“. – Ti meni stvarno ne veruješ da se ne sećam da sam to rekao? – Ti meni stvarno ne veruješ da nisam to izmislila? – Ha ha ha ha- Šta: ha ha ha ? Što se smeješ sada? – Zato što se i deset godina kasnije svađamo oko gluposti. – Za mene to nije bila glupost. – Kako si mogla uopšte da me shvatiš ozbiljno? Što si toliko osetljiva? – Zato što mi je dosta povređivanja. Zaljubila sam se bila, prošlo je i to je to, sad. – Ček, ne razumem. Tad si bila zaljubljena u nekog? Što mi nisi rekla? – Mislila sam da znaš. – Kako sam mogao da znam? U koga? – Je l’ me zezaš? – Ne, stvarno te pitam. – Pa u tebe. – Mag… – E, drago mi je da smo malo proćaskali, ali sad stvarno moram da gasim Fejs i da idem. Čekaju me na sastanku. – Čekaj. – Šta? – Pa… Hajde da popijemo tu kafu, hoćeš? – Zašto? – Kako zašto? Pa da te izvučem iz četiri kancelarijska zida.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije