DogađajiLjudiMedicinanajnovijePojaveRadoznala Lola

Ko je ovde lud: Oni koji izlaze i provode se ili oni koji se boje klabinga

Kad nas je uveliko prošla panika gomilanja hrane i toalet papira zbog korone, neki su stidljivo počeli da izlaze a neki su nastavili punom parom sa provodom. Ok, nastavili onoliko koliko su nam nova pravila i ograničenja dozvolila.

Redakcija

noizz.rs

I, posle više od pola godine ove agonije, ko je u pravu – oni koji su stavili sve na hold, ili oni koji su u fazonu “izlazim, pa kako mi bude”. Pitali smo obe strane medalje da nam pojasne kako su skapirale novu situaciju i zašto preporučuju da se izlazi/ostaje kod kuće.

Marina koja ne izlazi i Jelena za koju se ta navika nije izgubila niti promenila, čak ni pod uticajem pandemije nam pričaju kako za njih stvari stoje.

Maske i ograničenja – to nije klabing

Od kad sam prvi put izašla u grad, ali ono stvarno izašla, a bilo je to negde krajem osnovne škole, ja nisam prestala da zujim po kafićima, barovima, klubovima, koncertima. Shvatite to stvarno doslovno. Svakog vikenda ja sam redovna u gradu – još od vremena kad se išlo u Mint, pa na Povetarac, kad su ljudi uključivali Google Maps da nađu Sava Malu ja sam znala sve konobare koji rade tamo… Izlasci su mi veoma bitni u životu. I onda, dođe mart 2020. godine.

Ova korona je za mene kao jedna šamarčina koju mi je neko opalio i uz to ne prestaje da me udara ni sad. Prvo, ne mogu da putujem, a to mi je, kao i većini ljudi duševna hrana. Onda mi je oduzeta i mogućnost da izađem u grad. Ok, znam da je stvar mnogo ozbiljnija od provoda i turizma, ali ovo traje već preterano dugo i meni je malo dosta svega. Ne dosta, nego previše, ali bez obzira, ne pada mi na pamet da izađem negde i budem celo veče bez maske, da đuskam, pričam sa ljudima koje ne poznajem i za koje ne znam imaju li koronu ili ne.

Foto: Unsplash

Ovakvi izlasci, sa uslovima, pravilima i konstantnim ograničenjima nisu izalsci koje ja želim. Uz to, ne pada mi na pamet da se razvlačim po nekim ilegalnim žurkama koje bi mi sigurno bile fora da imam 17 godina i najvažnije ne želim da rizikujem da se razbolim samo zato što nisam mogla da iskuliram i vidim se samo sa najbližim prijateljima. Niti želim da ugrozim nekog u porodici ili kolege, jer sam morala po svaku cenu da odem do tri različita lokala i napravim tri sjajne slike sa story. Neka, neka sve to sačeka kad je situacija ovakva kakva je.

Naravno, nije da ja uopšte ne izlazim. Niti se ikako zalažem da se lokali zatvore. Odem na piće, ali uvek sedimo za stolom, tu sam samo sa ljudima sa kojima sam došla. Biram lokale u kojima konobari umeju da povuku masku i preko nosa, nema preteranog šmekanja i flerotvanja. Šta da se radi, trpe svi životni aspekti.

Ima drugih stvari u kojima sam naučila da uživam dok se nešto ne promeni jer mi ograničenja jednostavno ne prijaju, niti želim da nešto radim na silu. Oduvek sam izlazila jer volim da se provedem, da popijem, upoznam nove ljude, a ne da zazirem od njih i vrebam ko diše u mom pravcu. Nekad sam izalazila iz kuće u 11, sad moram da gledam na sat da bih stigla da do 11 popijem poslednju turu. Jebiga, nije to provod.

 

Ja, koju ni korona ne sprečava da se dobro provede

Proglašenje vanrednog stanja u martu sam dočekala na žurci koja je trajala doslovno tri dana i žurila da se vratim u Beograd kako ne bih ostala “zarobljena” na Kopaoniku. Dobar provod sa ekipom mi je ventil od stresa tokom nedelje i tad zaboravljam na sve oko čega se inače nerviram. To je moj način da izbegnem padanje u depresiju i eventualan manjak produktivnosti, što na poslu, što u životu koji bi bio uzrokovan promenom raspoloženja.

Tokom karantina sam bila u stanu sa dve drugarice i žurke nam čak ni tad nije falilo. Sve tri smo imale sreću da možemo da radimo od kuće, pa nam provod često nije stajao čak ni tokom radnog vremena.

Onda je došao sadašnji trenutak i otvaranje klubova do tipičnih “evropskih sati za žureve”, ali nam to ne predstavlja nikakav problem. Znamo gde se u gradu ljudi okupljaju u manjem broji i u kojim se klubovima poštuju mere, a u kojima ne. Biramo one bezbedne po nas i isključivo tamo izlazimo, tako da ne strahujemo od zaraze korona virusom više nego što je to slučaj u javnom prevezu ili marketu. U javnom prevozu čak zna da bude gore nego u klubu jer je u njemu veći broj ljudi na manjoj površini, ali njega svakako moramo da koristimo relativno često.

Foto: Unsplash

Ne osećam se ugroženo u klubu čak ni kad mi neko priđe, pandemija mi “pomaže” kod odbijanja momaka. Mogućnost zaraze koronom je odličan izgovor da ne nastavljate priču sa nekim ko vam se ne dopada, a ne morate čak ni da slažete kako imate dečka – što je ranije bio najčešći izgovor.

Da sumiram: nastavila sam da živim život kakav sam i pre vodila, samo opreznije. Voljna sam da prilagođavam načine na koje ugađam sebi novonastaloj situaciji, ali ne i da ih se trajno odreknem. Pandemiji se ne nazire kraj, pa ne možemo da tvrdimo dokle će “trenutno” trajati, ali možemo da se pripazimo. Klabing ne isključuje oprez ako ste dovoljno savesni.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije