par
Lole iz komšilukanajnovijeO životu

To je samo kuća. Čovek i treba da je veći od gomile cigala

Sava nije gajio romantična osećanja ni uverenja da čovek mora da se oženi da bi bio srećan.

Srbijanka Stanković

– Je l’ si čula što se Stošićev najmlađi sin prizetio?

– E? Sava? A onol’ka kuća, sestro slatka!

– Ma, besno to! Sve im malo! U kakvim straćarama ljudi žive, a oni ne znaju šta imaju a ne mogu da se slože!

– Pa je l’ oteraše ono dete? Nena beše?

– Jaoj, jeste. Kakva li mu je ta nova?

Megalomanski zidana, na tri sprata za tri brata, kuća Stošića je svima bila poznata u kraju. Ali više od bele vile promaje, kako ju je zvao Sava, čuveniji su bili ljudi koji su živeli u njoj. Kapiju su još onda zaključavali, jedini u ulici, pa su se i po tome izdvajali kao drugačiji, vredniji, ograđeni.

– Šta je to? – pitala ga je Ivana kad ju je prvi i jedini put Sava doveo u kuću.

– Ma neka ćaletova izmišljotina. – okrenuo je glavu od velikog zida sa žicom na vrhu.

Kao zatvorska ograda, pomislila je Ivana. Ništa nije rekla da ga ne uvredi. Htela je da se dopadne njegovim roditeljima i braći. Zbog toga je, naivno, sluteći da će njemu više biti tako po volji, obukla dugačku suknju i nije preterala sa šminkom. Nije da se inače više šminkala, ali je za svaki slučaj umesto jarke nijanse ruža stavila nežni karmin.

– Kupila sam tvojima kafu, kolače i…

– Što si trošila novac na to? Idemo na ručak i vraćamo se.

Kad su u kući čuli da nemaju nameru da prenoće, digla se cela uzbuna. Kako? Pa ja već pripremila! Gore, na tvom spratu. Sa-Savo, tetka je htela da svrati da te… vas vidi sutra. Ne zamaraj ga, ako ‘oće on će da ostane. Ima veliki posao tamo u gradu. Zauzet je. Otac je kao i uvek bio podsmešljiv i gorak.

Ručak je protekao u istom raspoloženju. Ivana je stiskala nožne prste u tvrdim sobnim papučama koje su joj dali. Jezik joj je bio zavezan, nije mogla da progovori, odgovarala je kratko i stezala zube svaki put kad bi osetila ispitivačke poglede na sebi. Za stolom su pomenuli neku Nenu. Je l’ si čuo Savo što se Nena udala? Preselila se u Kragujevac. Neko selo pored Kragujevca, u stvari. Mali joj je bio naš grad i kuća. U redu je, mama. Ivana, uzmi pitu s jabukama.

U ustima joj se skupljala kiselina od jabuka pomešana sa nerastopljenim šećerom. Takav osećaj ju je celu obuzeo u toj kući na tri sprata. Sve je bilo kiselo-gorko osim Savinog pogleda. A on ju je sve češće gledao sa očiglednim kajanjem što ju je uopšte doveo.

– Ko je Nena? – pitala ga je posle u kolima.

– Najviše mrzim da vozim u sumrak. Čoveku se čini da vidi nešto čega nema. – rekao je tiho.

– Jesi li razmislio o mom predlogu? – skupljala je snagu deset minuta da izgovori to malo jednostavno pitanje.

Već su bili ispred njene zgrade, mrak je odavno pao i Sava je gledao u kontejner koji je osvetljavalo ulično svetlo. Delovalo je lako, doći svake večeri s posla baš tu parkirati auto, izaći sa dve tri kese i torbom za laptop, proći pored lifta i popeti se na treći sprat. Ali da se useli? Da li je on uopšte bio sposoban za to?

– Jesam. Možemo li sutra da razgovaramo o tome? Razbija me glava.

– Važi. – rekla je tiho, a želja da se on useli u njen mali stan odjednom je splasla.

Ipak je rekla:

– Možeš da prespavaš, pa ćemo zajedno sutra na pos…

– Ne mogu, majka mi je spakovala nešto za frižider. – tek kad je izgovorio na glas, shvatio je koliko je glupo. Nagnuo se da je poljubi i sačekao da izađe iz auta.

Vozio je brzo do stana.

Godinama je bio u tom momačkom stanu, daleko od posesivne majke, nezadovoljnog oca i tupih i pomalo zluradih pogleda svoje dve snahe. Braća su radila u očevoj firmi i ponekad je mislio da mu zavide što je uspeo da se posle fakulteta ne vrati u rodni grad.

mladić

Foto: Unsplash.com

Nena ga je čekala strpljivo i on je mislio da je to ljubav koja ne može ispariti. Međutim, kao i sve što bi ušlo u tu kuću na tri sprata – i Nena se promenila. Od silne želje da je prihvate, odlazila je da pomogne njegovoj majci sa zimnicom, počela se družiti sa snahama. Sve je pliće disala i sve je pliće mislila.

– U pravu je tvoja majka, Beograd te je stvarno promenio.

– Jeste. Ne vidim da je to nešto loše.

– Ne znam. Ponašaš se kao da…

– Kao šta?

– Kao da si iznad svih. Ponekad kad te pogledam, veći si mi nego ova kuća na tri sprata.

– Neno, to je samo kuća. Čovek i treba da bude veći od gomile cigala.

– Hoćeš li ti da me oženiš i da se uselimo na taj treći sprat ili nećeš? – presekla je.

Odjednom, sve je među njima bilo presečeno. Njoj je bilo jasno čim je videla razočaran pogled, ali je progutala svoje razočaranje i pokušala još jednom.

– Sve je novo, lepo sređeno, kupila sam i lampu za spavaću sobu…

– Neno, to su samo stvari.

– Nisu, ako ljudi žive među njima.

Oni nisu ti ljudi. Bilo je jasno oboma. Sava nije gajio romantična osećanja ni uverenja da čovek mora da se oženi da bi bio srećan. U stvari, zbog tri “idealna” braka u toj kući, sve više mu je bilo jasno da to nije za njega.

Onda se desila Ivana.

Ivana je bila jedinica, potpuno drugačija, samoj sebi dovoljna i nije imala velika očekivanja od njega. Sve je bilo jednostavno jer su bili van domašaja roditelja. Pitao se: da je tamo, među njima, na tom čuvenom trećem spratu, da li bi se i ona promenila? Da li bi svojim krilima i osmehom još više raspirila brojne vatre i glupave porodične i komšijske sukobe?

– Nisam doneo puno stvari. – rekao je, odjednom nesiguran useljavajući se u Ivanin stan. I dalje je držao ručku kofera.

– Nema veze, to su samo stvari. Bitno da si ti došao.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije