najnovijePorodica

Vanilica u cirkusu: Turbulentno, pukla sam kompletno !

“ Treba mi jebeni medžik “, otpjeva Senidah sasvim slučajno moju mantru, misao vodilju za 2020. koju ponavljam kao papagaj.

Piše: Nataša Lajšić Grbić Redakcija

Zašto sam nasmijana kad je već sve tako ? E pa, nemam baš ozbiljnih slika, šta da vam kažem, a duh me nosi i kad je gadno, volim da osmijeh bljesne, eto.

Čim sam izbauljala prošlog ponedeljka iz kreveta i pogledala se u ogledalo jasno mi je bilo da će se dogoditi neko sranje. Oko vrata u mom zlatnom srcu nije bilo malog crvenog srca… Nađem ga na podu u spavaćoj sobi, malo izvitopereno, ali čitavo….

I naglas kažem sebi “ Uh, šta li će se desiti ? “

A u stvari, već se desilo, Virus nam se uselio u kuću, raskomotio se i u toku noći izgrebao moje crveno srculence.

Da vam sad ne pričam o zabrinutosti, nalazima, doktorima, o tome sada svi razgovaraju… kao ni o mislima kako šta organizovati jer moja izolacija je sve osim, sad ćemo se nas dvoje zaključati i to je to.

It”s complicated !

Svako veče držim Žmu ruku na čelu da provjerim ima li temperaturu uz moje oduvijek prečesto ponavljano pitanje “ Joj, šta će biti sa nama ? “

Žmu obično kaže “ Ništa neće biti, baš ništa ! “

Ali ovaj put je rekao “ Vidjećeš, sve će se ovo razići odjednom, kao magla ! Ne brini ! “

I znate kako ono kažu, I REALLY FELT THAT !

Pa čekam da se ta magla raziđe, sad će to, samo što nije !

I eto umjesto da vam kukumavčim kako Virus živi sa nama danima u kući, kako je Žmu pozitivan sa upalom pluća, a sa mnom se nikad ne zna, pa ni sada, pisaću o trenutku straha…

Long Long Time Ago odlučimo moja prijateljica Gđa M i ja da jedno proljeće obilazimo Saharu…Bez obzira što je njen muž na tu ideju rekao “ vi stvarno tražite guz’ci čepa “, a ja tada nisam ni imala muža, pa mi niko ništa nije ni rekao i mi smo otišle…

I neću sada raspredati o bojama, sunčanju, datulama, jezerima soli, spavanju u oazama, konjanicima sa turbanima, jurcanju džipovima po pješčanim dinama, znate vi već…

Ali…..

Ajmooo karavanom u pustinju, ajmooo jahati kamile….. Ja, naravno !

Moja Gđa M inače ozbiljnija i sabranija od mene, lijepo kaže “ Ne budali, smiri se, kud ćemo, zar nije ovako dovoljno ludo ? “

Ajmoooo, ajmoooo…

Ajd dobro, ajmo !

Vodič, inače iz naših krajeva, kaže, “ Ne brinite se, nikome se ništa dogodilo nije, kamile su pitome, navikle su… Pripazite samo, držite se dobro jer kamila ustaje prvo na zadnje noge , pa možete pasti na nos ! ”

Sve smo izvele bez problema, osim što je M morala zamijeniti kamilu jer njena nije željela uopšte da ustane. I krenemo, cijeli karavan, pasa nije bilo da laju, ali karavan je prolazio.

Tamnoputi dječačić koji je trebao da drži povodac moje kamile je blejao okolo i motao se bezveze, zviždeći…. Odjahali smo u daljine, odmarali, slikali se u pijesku, sa turbanima, u kaftanima jer su nas i obukli za taj izlet, napunila sam kesu pustinjskim pijeskom, popeli se nazad na kamile i krenuli….

U tom momentu tik uz mene je projurilo nekoliko kvadova divljajući po dinama prebrzo u oblaku pijeska…

I ?

Moja kamila doživi nervni slom, počne da juri k’o mile oči ! U pustinju… taj momenat neću nikada zaboraviti, tu brzinu njenih dugih nogu i mojih misli, uhvatila sam se čvrsto za sedlo i prvo pomislila da skočim u pijesak, ali je prebrzo i previsoko i da sam skočila tada, ne smijem ni pomisliti, pa sam legla doslovce po njoj držeći se za sedlo i tako smo jurile ko zna koliko, ja sve sa kaftanom, turbanom i mojim sad već davno bačenim zelenim Guči cvikerima koje su se upravo istom brzinom sada vratile u modu. I jurile…

Šta sam mislila, ništa, osim možda da će me iz agencije ipak pronaći motornim zmajevima, ništa osim toga…

A i to možda.

I onda je stala…

I počela da se osvrće, da razgleda okolinu, ja ionako nisam imala pojma gdje smo, samo pijesak na sve strane i ništa više… i tako smo stajale, kamila razmišljajući kuda da krene, a ja ne dišući, praveći se da nisam tu… I stajale…i stajale…

Dok u jednom momentu nisam ugledala klinca koji je trebao da vodi kamilu i pazi na mene, puzao je po pijesku i šaputao nešto na arapskom, polako, p o l a k o …. I kada je prišao dovoljno blizu uhvatio je povodac, ustao, rekao nešto kamili i poveo nas prema daljini….

 Gđa M je poslije pričala kako je karavan baš dugo stajao i da nisu znali šta se događa, da nije imala pojma da sam ja nestala jer nije smjela ni da se osvrne koliko se plašila kamile.

Kada smo konačno stigli u oazu, vodič je rekao da se to još nikome nije dogodilo, ali je sve to možda jer je kamila bijela, one su mlade i nestašne, a moja M je toliko vikala najstrašnije na mene da više izbijem iz glave gluposti, da sam se mogla sva polomiti, da ne znamo ni francuski ni arapski, da ne možemo da se vučemo po afričkim bolnicama i svašta još nešto, pravo da vam kažem…Eto.

Ali zašto sam sada sve ovo napisala ? I kakve veze ima to sa Virusom u našoj kući, porodici , okruženju, prijateljima…A ni sliku sa kamilom nisam uspjela pronaći, sve sam pretražila, sve….samo puna kesa pijeska je i dalje tu.

To su bili trenuci užasnog straha, pa gromoglasnog  smijeha kada je sve prošlo i na kraju saznanja da su me i tada Vile pronosale kao i mnogo puta u životu.

 Eto tako, iskreno se nadam da će i ova apokalipsa biti trenutak straha, osmijeha kada sve prođe i da će sve nas Vile pronosati i ovaj put !

I ne, nisam umorna, samo sam se prebrzo kretala, pa sad moram obuti papuče i sačekati da moja duša stigne za mnom i da se sretnemo…

Do tada, sjedim kući, glancam vizantijsko plavim baršunom sve amajlije koje imam, ako zatrebaju i pjevušim Anu Nikolić “ Hajde da promenimo pilule,..na lude one ni ne deluju …”

Znate, ista ključala voda koja smekša krompir, stvrdne žumance jer nije sve do okolnosti zavisi i od čega ste vi sazdani.

I za sve koji će me pitati kako sam, kada pročitaju ovo, odgovor je u grafitu ” Od svih jebača, Život je najbolji ”

Jer da nemam svoj svijet tačno bih poludjela u ovom !

Lav ju

Chic Vanilica

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije