najnovijeNaslovna vijestO ljudima

Ti si moj heroj. A ko je tvoj?

Nema dana da ne čujem kako je ovom narodu potreban heroj.

Ono – e da nam je sad neko, bilo ko, kraljević Marko, hajduk Stanko, Mirko i Slavko, ma makar i jedan Boško Buha, da iskoči iz rova i kaže JURIŠ, drugovi..! Preko vode – do slobode…!

Redakcija

duda.rs / Daniela Bakić

Pa da nas povede, da nam udahne to malo nade, pa da pobedimo  – i mrskog, nadmoćnijeg neprijatelja i koronu i besparicu i nezaposlenost i sve.

Da i nama jednom svane. Al’ nema, braćo. Nema tog junaka, nema Supermena, koji će, tek tako, pasti na Zemlju i, zarad čovečanstva, dati celog sebe. Rodio se nije.

I sve dok čekamo da se pojavi – ništa od toga. Doći neće. Dakle, možemo mirne duše da polijegamo u onaj isti kaljavi rov i da čekamo da neko o’zgo baci lopatu zemlje. Ili kreča, šta je kome milije.

Ali pre nego što, tako sužnji, počinemo, da vam kažem još nešto. Ima jedna baka, kod mene u kraju. Svakog jutra, još pre sedam, sedne na svoju gajbicu ispred pijace i prodaje cveće. Sto dinara buket. Probala ja jednom da joj dam dvesta – ma ni da čuje..! E ona je moj heroj.

I ima moja Mirka koja se rastrže po mrežama da se prikupe pare za malu Lanu, za Sofiju, za Aniku, šalje poruke u po dana, u po noći – delite dalje, piše. E ona je moj heroj.

I ima jedna ženica iz moje zgrade – izmolila od kućnog saveta da zajedničku prostoriju pretvori u garsonjeru. Svako ko prođe, može joj ući kroz prozor. Al’ živi, šta će – drugo nema. E ona je moj heroj.

I znam momka koji živi s nepokretnim ocem i svaki dan ga sam kupa i presvlači. Bilo me malo sramota u početku, kaže. Sad smo se navikli. E on je moj heroj.

Znam dedu koji živi od petnaest hiljada penzije. I nikada deci nije otišao praznih ruku. Kupim im onu čokoladu s rižom, veli, One su onako povelike, a nisu skupe. E on je moj heroj.

Znam jednu što ide od vrata do vrata, pita za garderobu, dečju, ponekad neki dinar. Troje imam, sestro slatka. Radim, kad ima posla, al’ para nikad dosta. E ona je moj heroj.

Znam jednu što je pisala firmama. Ne tražim novac, rekla je. Samo osnovne životne namirnice, da imamo, sin i ja, šta da jedemo. E ona je moj heroj.

Znam jednu koju pas nema šta da ujede, hoda poderanih čarapa, a nikad je nisam čula da se žali. Samo kaže – da smo zdravo, a sve drugo ćemo lako. E ona je moj heroj.

Znam i jednog što godinama traži posao. Prestar da ga negde prime, a u penziju mu ne daju. Ide od kuće do kuće, cepa drva, kreči, iznosi šut, pomaže – šta kome treba. Trista dinara po satu. Kad ga pitaju jel’ istina da je inžinjer – odmahne rukom. E, on je moj heroj.

Imam i jednog strica, tamo na selu, ne ume da prođe pored naše kuće a da ne svrati. Da se pitamo. Dokle ostajete, Dano..? Sutra se vraćamo, radim u ponedeljak, što…? Nako, odgovara. Posle mi “nako“ donese džak krompira, paprika, luka. Domaći, neprskan, veli. Ponesi deci. E on je moj heroj.

Znam jednu, majka mogu da joj budem, svakog jutra ustane pre pet i iz Kovačice zapuca za Beograd. Da čisti po kućama. Ništa joj nije teško. I nema da ideš za njom i da zapovedaš, te što nisi ovo, što nisi ono. Svoju dnevnicu pošteno zaradi. E ona je moj heroj.

Znam i jednu što subotom svira violinu, na ulici, tu kod nas u kraju. Prođu ljudi, neko ubaci koji dinar u kutiju ispred nje, neko samo stane pa sluša. Ona zatvori oči i svira. E ona je moj heroj.

Znam i jednog, tu je negde – godište mog ćaleta, sahranio sve što se sahraniti moglo, sami on i mačka ostali – pa eno ga – živi. I svaki put se javi kad se vidimo. Dobro sam, kaže. Guram, Danče, šta ću, moram. Eto, i on je moj heroj.

Znam jednu baku, rod smo rođeni, sama legne, sama i ustane. Ima i da pojede i da popije, toplo joj u kući, čisto pred kućom, a kad je pitam kako je, kaže – kako ću biti dobro, kad ceo svet nije dobro..? E ona je moj heroj.

I eto, tako, mnogo ih znam, mogla bih do sutra da nabrajam. I opet bih nekog zaboravila i o nekog se ogrešila. Istina, mnogo je zla na ovom svetu.

Al’ dobrog je zeru više. Pogledajte oko sebe. Koliko ih dobrih, pravih heroja, istinskih Supermena – znate..? Pet..? Deset..? Malo je, kume, mora da ima bar još jedan, samo se ne mo’š setiti.

E pa, seti se. Moraš.
U suprotnom – džaba smo krečili.

Preuzeto sa: duda.rs

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije