AktivizamHrabra LolanajnovijeNaslovna vijest

Molitva, umesto reči samo ime tvoje – Minja.

Ti, što ovo čitaš, pošalji 845 na 3030. Jesi? Sada možemo da nastavimo.

Piše: Milica Milošević Lola Magazin

U pauzi nervoze što ne mogu da uđem na „Youbox“ i milion malih „kasnićemo, ostanite uz nas, vidimo se“ story-ja, gledam priloge o Minji Matić, devojčici koja bije boj sa spinalnom mišićnom atrofijom. Dišem bez vazuha, a teret mi se iz jeze skuplja na grudima. Pogledam opet aplikaciju, pola miliona gledalaca. Pola miliona tereta mi se skupilo i ne zna šta bi. To je milion očiju koje se nadaju i milion ušiju gladnih lepih vesti. To je beskonačno mnogo emocija.

Minja mora da kupi svoj život. Njen svaki naredni treptaj, korak i uzvik košta. Toliko, da mi loši matematičari ne umemo ni da napišemo ciframa. Na ovoj planeti na kojoj živimo, njegova cena je 2,1 milion dolara. Teraj se planeto.

Razgranati tok mojih misli prekida početak koncerta. Izlazi čupavkasta Marija i počinje da peva.               Nije imala knedlu u grlu. Imala je zdelu punu knedli sa čitavim šljivama.

I dok su se nizale jedna za drugom, pesme su slale snagu, volju, poruku, motivaciju. Cifre i donacije su se smenjivale na ekranu, a mi sa druge strane smo kvasili tastature.

Ta velika Marija Šerifović rekla je jednom – Ja samo smatram da mogu uraditi stvari koje drugi smatraju nemogućim. Ma hej! Zaista možeš!
Sinoć si dokazala!
Sinoć nije bilo važno da li smo sa druge strane ekrana bili beli, crni, levi, desni, njihovi, naši, homo,bi ili heteroseksualci, crveno ili crno-beli, oni što im je Božić za 20 dana ili oni što im je u januaru. Sve smo to MI.

Sinoć si nas podsetila da je najvažnije, na kraju dana, kada izujemo cipele i ogolimo se sami pred sobom, da legnemo u krevet sa mišlju „ja sam čovek“.

I jutors si, znam, do nekih sitnih sati jednoj mami ojačala nadu i naterala jednog tatu da mašta kako vuče kofer po LA i na ramenima nosi svoju Minju.
Pobedila si, čim si stala pred nas sve, već si bila pobednica. Pobediće i Minja.

Taman kada sam mislila da sam isplakala sve što je moglo, završila si žonglirajući one knedle iz grla uz „budi dobra lepo sanjaj“. Ti, divna akrobatkinjo emocija.

Sada, kada ste stigli ovde, hajmo opet – 845 na 3030! Jesmo li? Ako smo!

I da završim, biće sve u redu, jer milion srčanih komora veruje, nada se, čeka i voli. Pevaćemo – MRŠ loši dani i radovati se životu. „Svakom život da koliko može podneti“.

Ako smem za kraj da budem malo Marija – svatko nosi svoje breme i u srcu ljubav sklanja. Budi dobra, lepo sanjaj.

845 na 3030 ZA MINJINU ŠANSU.

 

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije