Ljudski odnosinajnovijeNaslovna vijestPorodicaŽivot

Pa kako ne poludeti?

Pozdrav dragi saučesnici!

Kakav baksuz od godine! Ima li iko da mu je ova godina bila dobra osim Džefa Bezosa koji je u njoj bio dobar jedno 40 milijardi? Ima li?

Piše: Miljana Šuković Redakcija

Kako se bliži kraj iste svi imamo trenutni placebo da će se ovaj anksiozni pakao završiti i  da će sve biti lakše i da će život biti lepši kad se promeni broj kalendaru.

Mene iskreno plaši i ta pomisao.

Ova godina mi je isisala životni optimizam iz svake ćelije u organizmu. Preplavio me je osećaj da neko odozgo igra rulet na račun mog raspoloženja.

Zavrti kuglicu, pa ako padne na crveno polje, budim se sa tupom glavoboljom, beživotna, vučem u dzemperu i pidzami, držim koncert na stolici dok ribam prašinu, a „Sve će to, o mila moja“ ide na ripit i oplakujem stih „A moglo je bolje“.

Zlo je veće, ako se vreme ne poklopi sa mojim psihičkim stanjem, pa je napolju sunčano i vedro vreme. To me još više razbesni.

Sad si našlo da budeš sunčano, sad kad mi treba kiša i sivilo. Poludim od imperativa korišćenja lepog vremena. Znate ono: lepo je vreme, iskoristi ga, nemoj da ti propadne dan. Posebno ove godine, kad je sve otišlo u propast, ajde da slavimo makar lep dan i da nas bar sunce ogreje.

Foto: Canva

Ma, važi. Carpe diem fak ju Navlačim roletne, ležem i vičem cimerki menjaj Bajagu, mnogo je veseo.

A, ako kuglica padne na zeleno polje, tih dana sam Mis Sanšajn. Isijavam, ničim izazvanom radošću. Bacam kamenčiće u mirnu letargiju i uzburkavam melanholiju drugih ljudi, jer tih dana širim neki silikonski optimizam.

Javila mi se svetlost na kraju tunela. Došlo mi čuveno biće bolje, samo ne znam kad više. Ali biće. Pa me uhvati manija svega.

Ustanem u cik zore, radim yogu, meditiram, stavljam masku na lice, skakućem do prodavnice, pa povadim 25 lonaca, mutim ajvar, cedim voćni miks, naspremam 10 jela, skroman švedski sto i zamalo mlada torta, pa čekam cimerku sva nacinculirana k’o da sam malopre ispratila švalera, pa me uhvatila vrednoća od griže savesti. Nije joj lako. Treba izdržati sve moje cikluse.

Sad će neko da kaže ova luda. Jeste, i zna ova da je luda. Nije sporno. E sad ti dragi moj saučesniče, zapitaj se, pošto čitaš ovu moju printanu verziju ludila, jesi li u ludilu zajedno sa mnom? Ovi koji su bili ludi pre korone, sad se zadovoljno smeškaju, dobrodošli u naš svet.

A je l ima iko pošten da nije poludeo i, ako nije taj je ili već bio lud ili je lud samim tim što nije poludeo?

Pa, kako ne poludeti?

Oduzete su nam sve životne radosti, ne grlimo se, ne izlazimo, ne pevamo, ne družimo.

Strepimo.

Strepimo i strahujemo od svega.

U gradskom prevozu se gledamo kao krvni neprijatelji, svako nabija nos u svoje ćoše i broji sekunde do izlaska. Rizično je postalo i disati u blizini druge osobe, kamoli zakašljati se. Bojim se da će uskoro postati prihvatljivo i da upucate onog ko vam se zakašlje na manje od dva metra.

I onda mi recite da se može biti normalan.

Kakva je to godina u kojoj nismo slavili rođendane, pravili venčanja i svadbe i okupljali se za slavu. Godina u kojoj smo se voleli preko ekrana. Kakva?

Luda i loša godina.

U seriji „Big Little Lies“, lik Riz Viterpun proživljava jedan srceparajući nervni slom dok drži govor u školi svoje ćerke.

Ne mogu vam ga baš citirati, ali otprilike kaže da nesvesno i iz najbolje namere govorimo laži svojoj deci od malih nogu, da bi se osećala sigurno i bezbedno, pričamo im bajke i uvek im na kraju kažemo biće sve okej, a onda to radimo i kad odrastemo, kad nam je teško kažemo jedni drugima, biće sve okej. Proći će.

Istina je da ne znamo da li će sve biti okej i da li će sve proći, niti kada će biti sve okej. Neću da vas tešim bilo čime ili vam pričam kako treba da se osećate. Osećajte se kako se osećate.

Ono što sam zaključila ove godine je da je „Mislim dakle postojim“ samo jedan deo jednačine, i to onaj koji bih često volela da mogu da isključim, jer sve što sam ove godine i radila je mislila i postojala. Puko postojanje, nije bilo razlike između mene i stone lampe na mom stolu, obe smo postojale, a teško da neko može da dokaže da i ta lampa nije mislila bar nešto.

„Osećam dakle živim“, to je onaj deo jednačine bez kojeg ne želim više ijednu godinu da postojim. Ako išta, posle ovog beživotnog vakuuma, pojačaću sva čula. Osećaću više i uživaću jače.

Seriju „Big Little Lies“ otvara saundtrek Michael Kiwanuka – „Cold Little Heart“.

Pesma se završava sledećim tekstom:

„Maybe this time I can be strong

But since I know who I am

Im probably wrong

Maybe this time I can go far

But thinking about where Ive been

Aint helping me start“

 Ja zadnjih dana pevam stalno ovu pesmu, ali izmenim tekst. Mislim da smo posle ovoga svi jaki, samim tim što smo tu i trudimo se da budemo dobro, i crvenih i zelenih dana, i dajemo sve od sebe da izdržimo i ako išta znamo sada i tek posle ovoga, znaćemo ko smo, i ako vam ovaj pakao nije izbrusio karakter da samim tim što imate snage da ustanete iz kreveta ne znam šta će, i ako ne shvatate da ste već pobednici samim tim, ja ću vam reći.

Svaka vam čast.

Svaka vam čast što ustanete ujutru i idete na posao, a znate da posle njega idete pravo kući gde vas niko ne čeka.

Svaka vam čast.

Svaka vam čast što ste dobra majka, ćerka ili tetka dok strepite za sebe i svoje bližnje svaki put kad uđete u kuću jer ne znate da li ćete im umesto hleba i jogurta doneti virus.

Svaka vam čast što skuvate nešto za svoju porodicu ili nađete volje da operete prozore dok se svet raspada, budete nasmejani za svoje dete i kad vam nije toga, i ispržite mu palačinke kad vam je to posednje što biste da uradite jer ne znate da li ćete do kraja meseca uopšte i imati posao.

Svaka vam čast.

Svaka vam čast, ako pored svih crnih hronika nađete volje da se skockate, našminkate, budete lepe i priredite neko iznenađenje svom momku ili mužu.

Svaka vam čast.

Svaka vam čast, ako i onih dana kada sumnjate u sebe nađete snage da hrabrite ljude oko sebe i bodrite ih da će sve biti okej i da će i ovo proći i da ćemo se opet grliti i slaviti rođendane.

Svaka vam čast.

I upravo je to zalog za budućnost, kakva god da nam ona dolazi, i neka nam spoznaja da smo prošli sve moguće krugove ludila i da smo i dalje tu, bude podstrek za novi početak.

„But thinking about where I’ve been

Is helping me start“ – oprosti Michael, al ovako bolje zvuči.

 Posvećeno Maji i Bebanu, koji sa mnom prolaze sve krugove pakla, a i dalje su tu.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije