Probudim se pre neko jutro i osetim svoje kosti. Teške kosti, i osetim strah u kostima. Ne mogu da ustanem, ne mogu da pričam. Neće kosti nigde. Ostanem da ležim tako sa kostima i strahom u kostima.
Piše: Magda Janjić
Foto: Unsplash
Onda se setim onog trenutka pre četiri godine dok čekam autobus Lasta kod Banije. Idem u Besni Fok. Sa rancem na leđima. U rancu donji veš, neka majica i džemper.
Oko deset uveče. Zima najcrnja.
Spustila glavu najniže da ne sretnem nekoga.
Prethodno sam rekla mami da mi ne treba ništa. Samo krevet na bar jednu noć i da mi kupi neki alkohol. U džepovima od pantalona nemam ništa. U džepovima od jakne nemam ništa. U džepovima od ranca nemam ništa.
Nemam ništa.
U tom trenutku ne mislim o tome, jer tražim krevet, ne dom, nego krevet. Ne stan, nego krevet.
Ne mogu da tražim ništa kad nemam ništa u džepovima.
Nemam šta da bacim, ni da istresem.
Proklete cigarete, njih imam. I pušim na stanici sama.
Krajičkom oka gledam ljude pored sebe. One ruralne sa debelim kapama na glavama i zadebljalom kožom na licima i rukama. Pijačare. Umorne. Čekaju sa mnom taj autobus, seljobus, naš bus.
Ne možemo da promašimo. Taj autobus je plav i karta je skuplja nego u gradskom autobusu.
Mi koji nemamo ništa i seljaci moramo da platimo više.
Uvek.
Došla sam ranije na stanicu jer nisam ni imala gde, a i ja uvek dođem ranije, svuda dođem ranije. Kao budala. Pa onda čekam i čekam.
Tu sam čekala tu plavu Lastu i kad sam išla u srednju školu. Čekala sam tu četiri godine. Ali tad sam se smejala. I nisam čekala sama. I imala sam svašta u džepovima. Ne samo cigarete.
Sad već predugo čekam.
Stopala su mi se smrzla.
Konačno ulazim u autobus. Na prva vrata, za svaki slučaj, da ne sretnem nekoga. Šta da kažem? Gde idem, zašto idem?
Plaćam kartu poslednjim parama. Nema mesta da sednem. Nikad nije ni bilo. Navaljeni su mi ljudi na leđa, na moj ranac i na moja leđa.
Jedva čekam da ga skinem kad dođem tamo odakle sam otišla sa 18 godina. Odakle sam otišla, mlada, razuzdana, pijana, zaljubljena, upisana na fakultet.
Jedva čekam da skinem taj ranac u kom nosim proklete gaće, majicu i džemper.
Da ga skinem sa leđa tamo gde se vraćam na tu jednu, dve noći, gde se vraćam sa 32 godine, trezna, bez završenog fakulteta, zabrinuta, sama i bez ičega u džepovima.
I teško je kad konačno staneš na svoje noge.
Oni koji sede, spavaju. Padaju im glave na tuđa ramena.
Ostavila sam grad iza sebe, i fakultet, i pune džepove. Nema više uličnih svetala, ovde je uvek mračno.
Hodam od stanice sa rancem na leđima po mraku brzo ka krevetu. Ne osećam ni kosti više, ne osećam nikakav strah, ne osećam više prazne džepove, ne osećam ni ljude na sebi.
Nisam više na svojim nogama.
Nisam više nigde.
Pre neko jutro sam se probudila i osetila svoje kosti i strah u njima. Nisam mogla da ustanem.
Onda sam ustala i stajala.
Stajala na svojim nogama. I tako sam stajala i stajala. I stojim već neko vreme na svojim nogama.
I strah je u kostima. I teško je kad konačno staneš na svoje noge.
Izvor: Magda Janjić
Prenosimo. Ustupamo prostor. Stavovi iskazani u prenesenim tekstovima su lični stavovi ili stavovi redakcija u kojima je autor zaposlen i nisu nužno stavovi Lola magazina.
