Ljudski odnosiMjestanajnovijeNaslovna vijestPorodicaŽivot

Kratka priča iz Alžira: Moj otac piše mojoj majci

Poslije Japana, putujemo u Alžir.

Milanka Blagojevic

 

Kadgod bi moja majka govorila o mom ocu, ona bi, po običaju svih žena u njenom gradu, jednostavno upotrebila ličnu zamenicu na arapskom koja odgovara „njemu”.

Ovaj način govora je bio karakterističan za svaku udatu ženu, od petnaest do šezdeset, a ukoliko bi kasnijih godina njen muž preduzeo hodočašće u Meku, mogao bi da dobije titulu „hadži”.

Svi su, deca i odrasli, naročito devojke i žene, pošto su se svi važni razgovori vodili među ženskom čeljadi, veoma brzo naučili da se prilagode ovom pravilu po kome se ni muž ni žena ne smeju nikada pomenuti po imenu.

Pošto je nekoliko godina bila udata, moja majka je postepeno naučila malo francuskog. Mogla je da razmeni nekoliko pozdravnih riječi sa ženama očevih kolega.

Ne znam tačno kada je majka počela da govori, „Moj muž je stigao, moj muž je izišao… Pitaću svog muža”, itd. Iako je majka brzo napredovala u jeziku, uprkos tome što se toga latila dosta kasno u životu, ja još mogu da čujem očiglednu nespretnost u njenom glasu koju je odavala njena otežana frazeologija…

Ipak, mogu da osetim koliko je to koštalo njenu skromnost da o mom ocu govori na tako direktan način.

Bilo je to kao da se brana u njoj otvorila, možda u njenom odnosu sa mužem. Godinama kasnije, tokom ljeta koja smo provodili u njenom rodnom gradu, kada bi čavrljala sa svojim sestrama ili rođakama, majka bi ga sasvim prirodno spomenula po imenu, čak i sa dozom superiornosti.

Kakva prkosna inovacija. Kada bi njene tetke ili starije rođake bile prisutne, ona bi ponovo upotrebila tradicionalne formalnosti, iz poštovanja prema njima; takva sloboda jezika bi izgledala drska i neprikladna za uši pobožnih starih dama.

Dok sam ja još bila dete od ne više od dvanaest godina, shvatila sam jednu neoborivu činjenicu; naime da su, naspram sve te ženske čeljadi, moji roditelji bili par…

Nijedna od drugih žena nije nikada našla za shodno da spomene svoje muškarce, svoje gospodare, koji su dan provodili izvan kuće i vraćali se uveče kući, ćutljivi, s očima uprtim u zemlju.

Ti bezimeni  stričevi, rođaci, tazbina, za nas su bili neidentifikovana zbirka individua koje su njihove žene ravnodušno spominjale u muškom rodu.

Sa izuzetkom moga oca…

Majka bi, oborenih očiju, mirno izgovorila njegovo ime „Tahar” – što je, veoma rano sam to saznala, značilo „čisti”.

Jednog dana se desilo nešto što je bilo znamen da njihovi odnosi više nikada neće biti isti – događaj veoma uobičajen u bilo kom drugom društvu, ali koji je bio neuobičajen, da kažemo, najmanje kod nas; tokom jednog izuzetno dugog putovanja daleko od kuće (u susednu pokrajinu, mislim), moj otac je pisao majci – da, mojoj majci!

Foto: Canva

Poslao joj je dopisnicu, sa kratkim pozdravom napisanim dijagonalno njegovim krupnim, čitkim rukopisom, nešto kao „Najbolje želje iz ove udaljene pokrajine” ili možda „Dobro sam putovao i upoznajem jednu nepoznatu oblast”, itd. i potpisao je jednostavno svojim imenom.

Uverena sam da se u to vreme ni on sam ne bi usudio da doda ništa intimnije iznad svog potpisa, kao „Mislim na tebe”, ili čak „Tvoj s ljubavlju”. Ali na polovini dopisnice rezervisanoj za adresu primaoca, napisao je „Gospođa” pa onda svoje prezime, sa mogućim dodatkom – ali tu nisam sigurna – „i deca” što znači nas troje, od kojih sam ja, tada desetogodišnjakinja, bila najstarija…

Radikalna promena u običajima je svima bila vidljiva; moj otac je veoma drsko napisao ime svoje žene, svojim sopstvenim rukopisom, na dopisnici koja će putovati iz jednog grada u drugi, koja će biti izložena tolikim muškim očima, uključujući na kraju i našeg seoskog poštara – poštara muslimana od glave do pete – i šta više, usudio se da joj se obrati po zapadnjačkom običaju kao „Gospođa ta i ta…” dok se nijedan muškarac iz mesta, siromah ili bogat, nikada ne bi obratio svojoj ženi i deci na bilo koji drugi način do neodređenim: „Porodica”.

Tako, moj otac je „pisao” mojoj majci.

Kada je posetila svoje, spomenula je ovu dopisnicu, najprostijim mogućim rečima i tonom glasa, da bi bila sigurna.

Ali su je druge žene prekinule, uzvikujući, u lice ove nove stvarnosti, ovaj skoro neverovatan detalj:

„Pisao je tebi, TEBI?”

„Napisao je ime svoje žene i poštar mora da ga je pročitao? Sramota!…”

„Mogao je bar da adresira dopisnicu na svoga sina, zbog principa te stvari, čak i ako njegov sin ima samo sedam ili osam godina!”

Moja majka nije odgovorila. Verovatno je bila zadovoljna, polaskana čak, ali nije ništa kazala. Možda se iznenada loše osećala, ili pocrvenela od zbunjenosti; da, njen muž joj je pisao, lično!…

Ova dopisnica je, u stvari, bila najsmelija manifestacija ljubavi.  Njena skromnost je patila u samom trenutku kada je govorila o tome.

Ipak, ona je dolazila iza njenog ponosa supruge, što je bilo potajno laskavo.

Prošaputane reči ovih zatvorenih žena ostavile su utisak na mene, devojčicu s očima koje sve primećuju. I tako, po prvi put, čini se da sam imala intuiciju o mogućoj sreći, o misteriji u vezi jednog muškarca i jedne žene.

Moj otac se usudio „da piše” mojoj majci. Oboje su se jedno drugom obraćali po imenu, što je bilo jednako otvorenoj izjavi ljubavi jednog prema drugom… 

 

O autorki:

Asia Džebar, najpoznatija književnica magrebške književnosti je rođena u Alžiru 1936. u muslimanskoj porodici srednje klase.

Studirala je u Alžiru i na Sorboni istoriju i geografiju.

Objavila je prvi roman Žeđ u dvadesetoj godini. Režirala je dva filma. U njenim romanima, kratkim pričama i filmu, glavna tema su arapske žene zatvorene po kućama.

Asia Džebar je objavila knjige: Ljubav, fantazija i Senka sultana i dve serije od 4 knjige, naslovljene Kvartet. Obe su prevedene na engleski jezik. Piše na francuskom.

U Americi je izašla zbirka Džebarinih priča na engleskom Alžirske žene u svojim stanovima (1994)

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije