KulturaLjudiMjestanajnovijeNaslovna vijestPojaveŽivot

Minja Bogavac: Kraj je možda bliže nego što mislimo i sve što štekamo neće nam ostati zaštekano za crne dane, jer najcrnji dani su ovi sada

Ono što naša sagovornica želi da poruči ipak nije fatalistički stav o kraju svega, naprotiv.

“Volite se, ljudi, volite se, ludo, bez zadrške i do kraja!”, nastavak je rečenice iz naslova. 

Aleksandra Marinković

Dramska spisateljica, pjesnikinja, doskorašnja direktorka šabačkog pozorišta Minja Bogavac, po našem je mišljenju jedna od žena koje su obilježile ovu godinu.

Bilo da se radi o analizi trenutne atmosfere u društvu, pozorištu, feminizmu, aktivizmu i nenasilju, teško je naći bolju sagovornicu, zato olovku u ruke i podvlačite dok čitate ono što slijedi.

Kakva je za Vas bila 2020?

Bila je. I ne ponovila se!

Ukratko: ovo je bila najgora godina u mom životu. Volela bih da se 31. decembra, u ponoć, dogodi neka čarolija, koja će odneti sa sobom sve što nam je 2020. donela.

Znam da se život neće vratiti u normalu, za jedan dan, ali sve što želim od Nove godine, jeste da najzad podvučem crtu ispod sve štete, svih gubitaka, svih poniženja, strahova, poraza… da ih sve saberem, pa da se onda saberem i sama, i da već jednom zatvorim ovo jezivo poglavlje svog života.

Onako, kao što se zatvara račun u lošoj kafani, gde prodaju otrovna pića i ubuđalu hranu… Kosmose, dosta je! Skapirali smo, i nemoj više da se ljutiš!

Šta ste naučili i da li ste stekli neke nove uvide tokom ove vanredne godine i svega što nam se dešava?

Bila je ovo velika škola, a svaka škola se, kažu, plaća… Najpre sam shvatila da sam mnogo snažnija, nego što sam o sebi ikada mislila i da nije baš svaki udarac u glavu – nokaut.

Čak i kad jeste, ne umire se od svakog nokauta, a čak i onda kad neko umre, život se ipak nastavlja dalje, za većinu… Živeći na Balkanu, krajem XX i početkom XXI veka, svi smo mi imali mnogo vanrednih godina.

Ipak, ova je bila najpodlija, iz više razloga. Prvi: ranije je bilo loše samo nama, ali tamo negde, u svetu, znali smo: život je tekao dalje… Postojala je ta neka iluzija da se od zla može pobeći, a kada postoji ta vrsta nade, onda je mnogo lakše i ostati. Reći sebi: uvek mogu da odem, ali ostajem, zato što se borim da više niko nikad ne mora da ode odavde.

Sada, čini se, ta iluzija više ne postoji. Nijedno mesto na svetu nije ostalo isto i neoštećeno. Drugo: sva vanredna stanja, nose u sebi i nešto romantično. Nekakav herojski potencijal. To su, do sada, bila vremena kada zbijamo redove, pokazujemo solidarnost, jačamo osećaj zajedništva i tako zajedno rastemo u heroje.

Ovo vanredno stanje, međutim, odvojilo nas je i rasparčalo, zabranilo nam da se grlimo i da budemo bliže. Odvojilo nas je i od najdražih, razvalilo nam porodice, udaljilo nas jedne od drugih, uvelo imperativ distance. Načinilo nas je kukavicama, jer biti uplašen i oprezan – značilo je biti ozbiljan i odgovoran, pa nikakav vid pobune protiv poretka ili sistema, nije imao previše smisla.

Ako baš niste bili lekar, lekarka, medicinski radnik ili radnica, bilo je vrlo teško postatati heroj ovog zlog vremena.  Ja radim u pozorištu. Živim za to i živim od toga i u tom smislu, ova godina, obesmislila je moj život i ugrozila moju, isto kao i egzistenciju svih mojih kolega.  Da, mi bismo igrali pred tenkovima! Igrali bismo u požarima!

Igrali bismo protiv rata, posle zemljotresa, erupcije, poplave ili cunamija… i da, tako bismo vratili dostojanstvo, ne samo sebi već i svim našim gledaocima. Ali, kako se igra u epidemiji zarazne bolesti, koja je svaki kontakt i okupljanje učinila opasnim?! Ta naša umetnost, jeste umetnost kontakta.

Ona je značajna, baš zato što je jedina koja nas uvek okuplja; dakle: baš zato što je u pitanju kolektivni čin. U 2020. ostali smo bez tog čina i neko vreme, kao pozorišna umetnica, mislila sam da – ostajući bez pozorišta, ostajem bez svega… Nažalost, to “sve” bilo je tek početak.

U periodu koji je zatim usledio, izgubili smo i više od svega i – OK, verovatno treba da budemo srećni što smo živi ili ako niko od naših najbližih nije izgubio život! I dobro, evo – srećna sam i zahvalna zbog toga. Preklinjem kosmos da tako i ostane. Osećam, međutim, da me je ova godina pregazila. Da me je dohvatila zubima za vrat, i istreskala o pod i zidove.

U ličnom, političkom, privatnom i poslovnom, bila je ovo godina poraza i koliko god da sam ponosna na činjenicu da sam, posle svakog, ustala i počela od početka, ponekad mi se čini kako bi bilo lakše da je baš sve, konstanto, išlo nizbrdo.

Jer, svaki novi početak, konzumira mnogo naše snage, pa kad se završi loše, sve je teže ponovo početi. I evo: došla sam do one tačke kad mi se čini da nemam snage za nove početke. Paradoksalno: oni su me uništili, a samo me oni mogu spasiti!…

Na kraju, citiraću svoju prijateljicu i omiljenu tviterašicu Popadiju: “Sada samo ljubav nije promašena investicija”. Volite se, ljudi, volite se, ludo, bez zadrške i do kraja! Kraj je možda bliže nego što mislimo i sve što štekamo – bilo da su u pitanju pare, snaga, hrabrost ili osećanja, neće nam ostati zaštekano za crne dane, jer najcrnji dani su ovi sada. Nadajmo se.

Radite li i dalje kao profesorka? Da li su mladi uvijek isti i ima li istine u tome da su ti današlji omladinci po nečemu drugačiji od svojih prethodnika, kao što često možemo čuti?

Već godinama ne radim kao profesorka, ali sam nedavno sa tri prijateljice (pozdrav za Frosinu, Istu i Dunju!) počela rad na projektu “Mesto dobre radnice”, u kome kritički promišljamo naša lična iskustva iz prosvete.

Da je vreme bilo normalno, do sada bi to već bila predstava, ali pod ovim okolnostima i dalje smo u nekoj fazi procesa rada i istraživanja. To znači da mnogo pišemo i razgovaramo o nama kao profesorkama, kao i o principima, do kojih nam je posebno stalo u radu s mladima.

Zato je taj “profesorski” deo života, u mom sećanju – neobično živ i drago mi je da mi postavljate ovo pitanje. Profesorka u privatnoj, srednjoj, umetničkoj školi, postala sam nakon mnogo godina rada u omladinskom pozorištu.

Pre nego što sam postala osoba koja upisuje časove u dnevnik, uradila sam dvadesetak pozorišnih predstava sa mladima, vodila bezbroj radionica, programa edukacije i treninga, i  zajedno sa Vojkanom Arsićem i ekipom Centra E8, izradila čitav metod zvani “Pozorište kao omladinski rad”. Kada sam počela da radim u školi, mislila sam da je profesura ona slatka višnjica na vrhu torte; kruna, vrhunac i institucionalizacija, kao nagrada za moj višegodišnji rad sa mladima.

Ipak, jedan od razloga zašto sam odustala od profesorskog angažmana, bilo je i uviđanje da mladim ljudima mogu da pomognem mnogo više, ukoliko radimo i družimo se van škole, na mom terenu, a to je pozorište.  Koliko god da sam uživala predajući dramaturgiju i scenario, toliko nisam volela da dajem ocene (osim, naravno, petica!), niti da budem deo sistema koji je više forma, nego sadržaj i koji, samim tim, nameće neka pravila.

Profesorka nije starija drugarica. Ona mora da zadrži neku vrstu distance i autoriteta. Sa njom ste uvek na “Vi”, pa ma koliko da vam je gotivna, sama činjenica da je viđate u školi, da vam daje domaće, kontrolne i da vas pita  – bespovratno je čini delom sistema, koji (ako ste imalo pametni!) težite da problematizujete.

Ponekad, znala sam da moji učenici imaju ozbiljne, lične probleme, a uloga profesorke, ograničavala je načine na koje mogu da intervenišem. Isto tako, moji najbolji učenici, nekada su osećali potrebu za većim intimiziranjem. Realno: imala sam je i ja –  ali to prosto nije bilo primereno našem “školskom” odnosu, pa sam forsirala distancu, koja nije uvek prijala, ni meni, ni njima. 

U pozorištu toga nema. Bez obzira na činjenicu da se i tu uvek zna ko je stariji, iskusniji, ko je “dete”, a ko pedagoškinja, odnosi su mnogo ličniji i mnogo manje formalni. Tako sam shvatila da je moj put u radu s mladima, put neformalnog obrazovanja.

Ne mogu nikog da podučavam pozorištu, van pozorišta! Sem toga, uprava škole u kojoj sam radila, nije se dobro odnosila prema radnicima. Koliko god da sam volela klince i klinke kojima sam predavala, ja nisam bogata žena, pa nisam imala pravo na luksuz da volontiram, u privatnom preduzeću, čije interne politike ne podržavam.

Ali, kada govorimo o onom drugom delu vašeg pitanja, slažem se s tim da je svaka nova generacija drugačija. To ne znači da je lošija; može da znači da je bolja, ali – u svakom slučaju, mislim da je ružno kada se nove generacije nazivaju “najgorim ikad”…

Saberite se, ljudi!!! To bi mogla da budu i naša deca. Sve ono što rade pogrešno, naučili su od nas. A kada pogledam kakvi smo mi, super su mladi i svaka im čast!

Željela bih da malo popričamo o nasilju, kako onom porodičnom tako i generalno. Šta je to u našim društvima pa smo tako tolerantni na tlačenje, matretiranje… bilo koje vrste?

Vekovi tlačenja i maltretiranja. Istorija našeg sveta, jeste istorija nasilja i vrlo je teško istupiti iz tog začaranog kruga, prekinuti tu spiralu u kojoj žrtva postaje nasilnik, koji traži svoje žrtve, koje zatim postaju nasilnici i traže svoje žrtve. Niko ne želi da bude nasilnik.

Nijedan dečak ne mašta, kako će – kada odraste, tući svoju ženu i decu, mlatiti se po kafanama, psovati majku šefu i biti sirovinčina.

Nasilnik se postaje iz samoodbrane, a svi imamo prava da se branimo, samo što nismo svi podjednako spremni da shvatimo kako je najbolja samoodbrana, ona od uloge nasilnika! Pa, ma kako izgledalo da oni koji vas tlače, zaslužuju da im vratite… sve je to jedan vir, jedan pakao naše civilizacije.

Najgore je što čak i onda kada ste obučeni da prepoznate nasilje i na njega reagujete, ako se ta lopta nađe u vašem dvorištu, nije sigurno da ćete je šutnuti u pravom smeru. Da bih dala najpošteniji odgovor, moram da pođem od ličnog primera.

Učim o nenasilju od 2005. Mnogo godina, radila sam kao članica kreativnog tima regionalnog projekta “Budi muško”, čija je okosnica rad sa mladićima, na sprečavanju rodno zasnovanog nasilja.

Feministkinja sam i pročitala sam kilometre strana najrelevantnije literature o ovim pitanjima, a evo… baš danas, dogodilo mi se da uđem na pumpu da kupim cigarete i da me radnik  izvređa na rodnoj osnovi. Pa, šta mislite: šta sam uradila?… Gađala sam ga cigaretama i izašla, uzvikujući psovke!

To mi nimalo ne služi na čast. I evo: ceo dan se pitam zašto?… Zbog čega nisam primenila nijedno pravilo nenasilne komunikacije, zašto nisam postupila na nivou svog teorijskog znanja? Zašto sam bila toliko glupa i slaba da – uprkos svemu što znam, na nasilje uzvratim nasiljem?!… A to je samo jedna glupa i nebitna, svakodnevna situacija.

Pitam se, kako bih postupila kada bi moj partner imao loš dan, došao kući i lupio rukom o sto? Da li bih, zaista, znala da sve okrenem na šalu i razuman dijalog ili bi se, do kraja večeri, to završilo svađom i tučom? I kada bismo sutra oboje bili povređeni i postiđeni, da li bih znala da postavim granice onako kako treba ili bih prihvatila svoj deo krivice i samo htela da idemo dalje, da zaboravimo sve ružne stvari… dok se ne ponove?!

Teška su to pitanja. I nemaju veze s racionalnim. Kreću iz instinkta. Naravno, mi bismo trebali biti bića koja umeju da kontrolišu svoje destruktivne instinkte, ali – ko od nas, može to da garantuje? I šta se desi kada se sav taj manjak kontrole, prenese na sferu političkog ili simboličkog?

Ne normalizujem nasilje, samo vas molim: budite uvek pametniji od mene, danas, na pumpi; od sebe u svakoj situaciji koja vas tera da reagujete nasilno… i uvek imajte isključivu empatiju za žrtve, bez “ali”, bez ijednog “ali” – jer niko ne zaslužuje nasilje. Čak ni oni koji su nasilni!

Ohhhh, slažemo se, to je jedna od onih situacija, u kojima bih najviše volela da imam svoj odgovor snimljen, na telefonu, pa kada čujem da su “žene ravnopravne”, samo pritisnem plej i kažem: “Poslušajte ovo, sad ću ja da dođem!”… Naravno, šalim se.

Stvari u koje iskreno verujemo, ili tačnije: činjenice (!) koje jedan deo društva i dalje osporava, moramo da objašnjavamo i po milion puta, bez obzira na “zamor materijala”. Ako treba da im crtamo, crtajmo im – jer šta nam drugo preostaje?!

Odustati od ove rasprave, ma koliko se činila prevaziđenom, značilo bi odustati od društva i pravde, pa inspiraciju, možda, možemo da nađemo ako se setimo prosvetnih radnica: zamislite kako je to biti učiteljica koja trideset godina uči nove generacije dece da pišu? Dakle, idemo, još jedan krug!

Obrazovane mlade žene, koje tvrde da feminizam više nije neophodan, svoj život i status izgradile su upravo uživajući u pravima i slobodama, za koje su se neke druge žene prethodno izborile, svojim životima. Te žene, rizikovale su bukvalno sve, znajući da njihova pobeda (ako je uopšte bude), neće značiti njima, koliko drugim ženama i devojčicama, koje će biti rođene u nekom pravednijem svetu.

Naša je obaveza da, kao te devojčice, rođene u tom pravednijem svetu, nastavimo ovu borbu, za sve druge devojčice, naše ćerke ili unuke, ili: uopšte, neke devojčice, koje će biti rođene posle nas.

Takođe, naša je obaveza, da ovu borbu nastavimo, sve dok na svetu postoji ijedna devojčica, devojka ili žena, koja nije ravnopravna, a takve žene, barem na našim prostorima, ne treba tražiti daleko, u egzotičnim plemenima i drugim kulturama.

Takve devojčice žive na ćošak od vas! I vi, baš vi – obrazovane, srećne i ravnopravne, u svom okruženju, jeste one žene, koje tu nepravdu čine mogućom, relativizujući feminizam, koji vam je u ruke stavio alat da bilo šta relativizujete ili normalizujete.

Zanimljivo je kako se ovaj koncept borbe za nove generacije, veoma lako prihvata, kada su u pitanju ideje nekih “muških pobeda”, iz borbi “za naciju”, naprimer. Ali, to je tako zato što feminizam, još nije ušao ni u jedan zvanični kurikulum, planove i programe osnovnih i srednjih škola.

A nije, zato što je i dalje vrlo “alternativan” i aktuelan.  Ako bi istorija sveta, trajala jedan dan, ideja o ženskim pravima nastala je pre pet minuta, a ideja od rodnoj ravnopravnosti – pre minut i po! Ona je vrlo krhka, vrlo nova i neispitana, a razlog iz kog ne želimo da je “mejnstrimujemo” i opšte prihvatimo, leži u činjenici da su istine na koje feminizam ukazuje – krajnje neprijatne.

Sama pomisao da su naše drage bake rođene u svetu u kom su doslovno bile vlasništvo svojih očeva i muževa, toliko nas uznemirava, da prema njoj imamo otpor. Ne želimo da verujemo da je to bilo baš tako, pa se hvatamo za ideju “ljubavi”, za romantiku, koja najvećoj društvenoj nepravdi, dodaje šećera, tako da ona poprima sladak ukus, iako je otrovna.  Feminizam je ljubav, ali ne govori o ljubavi.

On govori o raspodeli moći, koja bukvalno nikada nije bila jednaka i koja, nažalost, to nije ni sad. A svi ti “pametni i obrazovani” mladi ljudi, u svojoj suštini jesu sebični i slepi. Sve staje u onu narodnu: “sit gladnom ne veruje”, pa ako zaista ne vidite koliko još ima da se hoda do ravnopravnosti, možda je samo stvar u tome što vi, lično, ne idete peške, nego vas nose u rikši, a da se nikada niste zapitali: ko nosi tu rikšu?!

Ipak, ne treba se unapred ljutiti na sve te žene i sve muškarce koji toliko ništa ne razumeju. Oni su žrtve, koje se identifikuju s nasilnicima, jer feminizam nikada nije govorio o ratu žena protiv muškaraca, već isključivo o nenasilnoj borbi za bolji svet.

Za žene, muškarce, za decu, za sve! Feminizam se ne bori protiv muškaraca, već protiv patrijarhata, a patrijarhat nije dobar, čak ni za muškarce, koji uživaju njegove sumnjive privilegije.

Foto: Jakov Simović

Koliko na život mladog čovjeka utiče ta nemogućnost da se na vrijeme osamostali i brine o sebi?

Veoma. Mlad čovek se trudi da što duže ostane mlad, a to u krajnjoj instanci vodi ka infantilizaciji društva. Infantilna društva lako podležu autokratiji, jer deca smo – sve dok imamo roditelje da nas štite, a ko je bolji roditelj i zaštitnik od jednog tate, koji bije naše bitke i zna šta je najbolje za sve nas?

Gdje je kultura sada u odnosu na početak ove godine? I gdje je u odnosu na početak ovog milenijuma?

Kultura je u koroni. Ili u jednoj drugoj reči na “k”, koju ne želim da izgovorim, iz pristojnosti.

Kako Vi održavate mentalnu higijenu, šta Vas relaksira… pretpostavljam pisanje?

Moja osnovna mentalna higijena ima najviše veze sa muzikom i sa hodanjem. Dakle: sluške u uši, pa peške kući! Ritam koraka može se lepo uskladiti sa ritmom pesme koju slušaš, a sve stvari koje usput vidiš, zapravo ne gledaš, nego kadriraš…

Bez muzike i redovnog slušanja muzike, mislim da ništa u životu ne bih znala da napišem. Čak i bez hodanja, muzika je najvažnija komponenta onog što smatram svojom mentalnom higijenom. Kad imam neki problem, uvek kažem: “ništa što dve noći na Jutjubu ne mogu da reše”…  i onda dam sebi te dve noći, kad slušam muziku, pevam i plešem, sama.

Foto: Facebook

Ili sa najbližim ljudima, koji dele moje plejliste. I to nas dovodi do sledeće stvari, neophodne za mentalnu higijenu. Prijatelji, prijateljice, ljubav i bliskost bez zadrške! U životu se samo treba okružiti dobrim sagovornicima i truditi se da i sama budeš dobra, u razgovaranju, razumevanju, poveravanju, podržavanju, čuvanju tajni i svim ostalim stvarima koje čine prijateljstvo.

Moji prijatelji i prijateljice jesu baza iz koje crpim svu svoju sigurnost i samopouzdanje. Kad kažem “moji najbliži” mislim na svoju porodicu, ali to nisu samo ljudi s kojima me vezuje poreklo, već i onaj deo moje porodice, koji sam sama odabrala. Dakle: prijatelji!

Mentalnoj higijeni još pomaže redovna fizička aktivnost. Znam da je to tako, čak i onda kada “zabušavam” i preskačem treninge, zbog drugih obaveza. Ali, ima i jedna stvar, koje pre 2020. godine, nisam bila toliko svesna.

Moje pozorište… Ima autora koji vole i onih koji mrze da gledaju svoje predstave. Ja sam od onih koji mnogo vole! Ne dolazim na svoje predstave, zato da bih “kontrolisala” glumce ili im davala neke sugestije, nakon izvođenja.

Dolazim i gledam, zato što se tako vraćam u neke prostore svoje svesti i svog promišljanja, koje sam zatvorila i prevazišla, ali u koje volim da se ponovo zagledam, nakon vremenske distance.

U ovoj, surovoj godini, kada sam ostala bez prilike da gledam predstave, shvatila sam pomalo smešnu činjenicu: da mi najviše nedostaju moje!

To nema veze sa autorskom sujetom, već sa izvesnim vidom introspekcije, koja mi pomaže da bolje mislim o novim temama i novim predstavama.

Da rezirmiram: samo ljubav! Radite ono što volite, sa ljudima koje volite… i sve će biti u redu, obećavam. 

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije