LjudiMjestanajnovijeNaslovna vijestPojaveŽivot

Imam 19 godina, a 9 sam proveo proseći da prehranim sestru i brata – Albertova ispovest nije samo još jedna priča deteta sa ulice

Viđamo decu kako prose na ulicama i instant pomisao većine nas je kako to znači da nikad neće uspeti da se sklone odatle jer su odgajani naviknuti na sopstveni pojam normalnosti koji podrazumeva prosjačenje.

Redakcija

noizz.rs

A onda sretnemo Alberta Matića koji ima 19 godina i savršeno sređen život – sam se izdržava, radi kao konobar u kafiću dok se usavršava za kuvara i iznajmljuje stan, takođe od sopstvenih primanja, bez da od drugih traži pomoć.

Zvuči kao klinac koji je iznenađujuće samostalan u odnosu na svoje vršnjake, kojima u to doba uglavnom roditelji srede život, tako da nemaju ni brige ni pameti.

Šta ako vam kažemo da je Albert 9 godina od svojih 19 proveo tako što je prosio na ulicama? Teško je poverovati, zar ne? Baš zbog toga je Albert najinspirativnija osoba sa kojom sam ikada imala priliku da popričam.

“Moje detinjstvo je bilo lepo i normalno, uživao sam sa mamom, tatom, mlađim bratom i sestrom u stanu na Dorćolu i dok sam bio dete, imali smo sasvim dovoljno novca za život, a meni je bilo jedino važno da smo zajedno i da smo složni.

To sam shvatio kad je mama zbog krivičnog dela otišla na izdržavanje zatvorske kazne, a otac odlučio da se ponovo oženi i ode da živi u neformalnom naselju”, kaže mi Albert na početku razgovora.

Dečak sam kreće u borbu za opstanak cele porodice

Albertova mama, zbog prodaje tuđih stanova, odlazi na odsluženje kazne u ženski zatvor u Požarevcu, a on se praktično, zbog nedostatka majčinske ljubavi, seli iz porodičnog stana na ulicu i počinje da prosi.

“Bio sam tužan, usamljen i bilo je ponižavajuće pitati ljude za pomoć, ali ja sam znao da moram to da radim kako bih imao taj dan dovoljno novca da svi jedemo”, seća se.

Ipak, našao je način da ostane vedra osoba, pa mi tokom razgovora kaže kako je imao mnogo neprijatnih situacija na ulici kojih ne voli da se seća, ali uvek će pamtiti jednu koja mu je pričinjavala posebnu radost u trenucima u kojima mu je trebala hrabrost i snaga.

“Sećam se jedne bake, zvala se Zaga. Zavolela me je i dok sam radio na pijaci često je dolazila i čitala mi Andrića. Uspela je da mi pročita čitav roman “Na Drini ćuprija”. Uvek ću se radije setiti nje nego mnogobrojnih teških situacija u kojima sam se našao u to doba”, priča mi Albert.

Foto: noizz.rs

Novac koji je zarađivao na ulici uglavnom je trošio na hranu i na cigarete koje je kupovao ocu jer je bio strastveni pušač, a posle nekog vremena je i oko hrane uspevao lakše da se snađe jer su krenuli da odlaze u Svratište, gde su imali obezbeđen ručak.

“Mamu smo brat, sestra i ja videli nekoliko puta kada je bila u zatvoru, jer smo povremeno išli u posete, ali smo godinama živeli sa ocem i maćehom. Bez obzira na sve, stvarno se trudim da ne mislim na loše i da imam dobar odnos sa roditeljima.”

Dok je prosio, njegovo obrazovanje je trpelo jer je većinu vremena provodio na ulicama.

“Išao sam u Školu za vanredno obrazovanje odraslih “Branko Pešić” u Zemunu, i tamo sam završio osnovnu školu. Nažalost, nisam mnoge stvari naučio zbog života kakav sam tada vodio, pa sam tek sad sa 19 godina upisao srednju školu i trenutno učim za zvanje kuvara i konobara”, priča Albert.

Zanimalo me je da saznam i kolika je zapravo uloga centara za socijalni rad u životima dece koja su prepuštena ulici.

“Dok sam prosio, nisam imao nikakav odnos sa zaposlenima u toj instituciji. Nažalost, nisu pomogli ni meni ni mojim roditeljima, ali zato smo imali pomoć od Centra za integraciju mladih i njihovih terenskih radnika. Ovo je prilika da se zahvalim Emiliji, Jelici, Dušanu, Milanu, Marku, Jasni, Ivani, Jeleni, Ani i ostalima odande koji su mi pomogli da sad budem tu gde jesam”, kaže on.

Neki dobri ljudi stvaraju prilike za Albertov novi početak

Upravo zahvaljujući nastavnici iz Centra za integraciju mladih, Albert se zaposlio i nastavio da se usavršava.

“Nastavnica Emilija mi je i rekla da se otvorio kafe bar 16 i pitala me je da li želim da upišem kurs za konobara ili barmena i tako je počelo sve da se preokreće na bolje u mojoj priči”.

Kafe bar 16 je poseban upravo po tome što nije samo Albert među zaposlenima iz Svratišta, već je njihova misija da deci sa ulice daju drugu šansu, a moj sagovornik je jedan od onih koji su je maksimalno dobro iskoristili.

Foto: noizz.rs

“Završio sam kurs i počeo da radim, a vremenom sam sakupio novac i iznajmio stan. Našao sam još jedan posao kao prodavac u fast foodu Holly smoke, tako da radim na dva mesta trenutno, a cilj mi je da završim srednju školu, da iznajmljujem stan što duže i možda budem menadžer nekog restorana ili kafića”, kaže mi Albert i dodaje da je u kafe baru postao i mentor mlađoj deci koja dolaze na obuku, a njima govori isto ono što je i njega motivisalo da se izdigne iz situacije i vredno radi, uči i napreduje.

“Trudim se da im objasnim da moraju da daju sve od sebe, budu vredni i da nikad ne odustanu”, zaključuje momak koji očigledno sve nas zajedno može mnogo čemu da nauči u životu.

O Albertovoj priči sam inicijalno saznala putem projekta “Neću da ćutim”, koji je nastao kako bi ljudi sa jednako neobičnim i motivišućim životnim pričama otvoreno govorili o sebi, uprkos teškoćama i predrasudama koje su nekada bile sastavni deo njihovog života.

Sada oni koji su najviše zaslužili da ih čujemo imaju platformu preko koje je moguće da nam ispričaju sve što su prošli i iz čega su izašli kao pobednici, što je svima koji su do sad bili prinuđeni da ćute, iako su se pokazali kao najhrabriji među nama, bilo i te kako potrebno.

Preuzeto sa: noizz.rs

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije