Ljudski odnosinajnovijeNaslovna vijestPorodicaŽivot

Stižeš na vreme i kad kasniš. Ideš tačno tamo gde treba da budeš.

Trudim se da verujem da se u životu sve dešava sa razlogom.

Trudim se i da verujem da život, bio on i igrica sa milion i trista hiljada nivoa, ima logiku nama nepoznatu, ali prisutnu.

Miljana Sukovic

Trudim se i da verujem da je tajming pravi čak i kada nas savlada i obuzme carstvo sumnji. Trudim se da zadržim veru u viši smisao i da je ono što dolazi, uvek bolje.

Nije lako.

Priznajem.

Ima utopističkih dana koji crpe ono najbolje iz vas samo da ne budete depresivni i malodušni.

Tih dana sam kivna na sve. Mrzim sebe. Mrzim život koji je nepravedan i ne pruža mi dovoljno radosti koju zaslužujem, ništa mi ne olakšava i svako malo traži od mene da se posle nok-dauna dižem i plešem makarenu, a meni se vrišti, lomi, besni i svađa sa menadžerom prodavnice u kojoj su mi prodali robu sa felerom.

Uporno mu pričam: Ne, gospodine, izvinite, ovo nije moj život! Ne, ne, pogrešan ste mi dali. Ne, Vi mene ne razumete. Nisam ovo poručila. Ne, ne.

Ono tamo na polici, trideset i nešto, holivudski osmeh, bez podočnjaka, bezbrižnost i velika terasa, jeste, taj! E to, taj mi dajte, a držiti ovu vašu robu s greškom.

Eeeee, o tim danima vam pričam.

Rado biste iz svoje kože, kao gujica da je skinete, ostavite na asfaltu, produžite bez okretanja, pa nek istruli, baš vas briga. Nije vaš problem. Jedna muka manje.

Ali, ne možete. Vaša je koža. Vaš broj. Vaš model. Neko vam ju je namenio i obukao. Ona je vaš must have, u svakoj sezoni – i jesen-zima i proleće-leto.

Zato je bolje prihvatiti je i zavoleti.

Ma, kako?! Kako kada vam dođe jedan od ovih dana?

Tih dana bi bilo lakše odustati od svega.  Zar ne?

Ali ima nešto što nas diže, nešto što nas vuče iz mraka i podiže roletne.

Moje nešto i vaše nešto nisu isti, ali je bitno da nešto ima.

Nadu prezirem više i od Ničea. Čista glupost. Prevara veka. Mora postojati nešto snažnije i od nade. Pokloniti veru nadi kao budućoj neizvesnoj okolnosti vrlo je nategnuto.

Moje nešto je imati i videti smisao u svim danima, pa i u onim odozgo.

Smisao loših dana crpim iz onih dobrih, u 2020. nije ih bilo puno, ali kakva god da je godina ima bar jedan dan koji je bio dobar. Biram da tom danu poklonim svoju veru u smisao.

Prošle godine to je bio jedan vikend-dan. Moja najbolja drugarica i ja planirale smo izlet, imale plan na koju stranu, kuda, šta bismo da vidimo i kad bismo da krenemo. Ništa precizno, ali dovoljno da se zaputimo.

Foto: Canva

Međutim, mojoj majci, koja je došla da mi bebisituje psa, baš u toku te noći se sloši i ujutru, kad je trebalo da krenemo, još uvek se nije dobro osećala. Javim svojoj n-d da moram malo da pomerim turu dok ne vidim kako će biti dragoj majci koja se još uvek nije probudila…

Čekanje se oteglo i turu otkažem, kako n-d ne bi vikend propao.

Posle nekog vremena, već ozbiljnije zabrinuta, krenem dragu majku da budim da idemo kod lekara, ona se budi i kaže: Kolko je sati?

Rekoh: Tu, oko 11.

Kaže ona: Pa ti nisi otišla.

Pa nisam, kako da odem kad ti nije dobro. Ajde, ustani polako da jedeš pa da idemo kod lekara.

Kakav „skoči-majka-hop“ efekat imaju ljudi u belom.

“Spremaj se, i zovi n-d ako nije otišla i idi, nisam ja za kliniku”, kaže draga majka.

Okej. Nije.

Srećom n-d još uvek nije odlepršala, tako da smo sa par sati odlaganja, ipak startovale planiranu turnejicu.

Turneju smo počele iz osunčanog Beograda i krenule put braničevskog okruga. Okupane dozom „carpe“ vikend optimizma nismo dopustile da nam sivkasto i šućmurasto vreme na ulazu u okrug poljulja entuzijazam, a pravo da vam kažem, opšte narodnom veselju su dosta pomogle i smele kreacije u dolini gastarbajterskih vila.

Valoviti ornamenti u mermeru i siloviti lavići na stubovima kapija. Obuzme vas kičasta milina i prosto potpali nagon da parkirate kola, pustite kolo i zavijete par krugova malih dvojki.

Nismo to baš i uradile, ali smo se svakako prepustile podražavanom stilu i odvrnule radijsku Garu, što kažu „When you are in Rome…“

Na kratko smo se ponadale da nas sunce nije zaboravilo, ali cvrc, nadomak Golubačke tvrđave onako pošteno okupao nas je pljusak. Jedna od onih nimalo romantičnih scena nebo i zemlja se spojili.

Takoreći, saznale smo „gde Dunav ljubi nebo“, ali ove žene ratnice to nije pokolebalo, pa smo u Sat + Alvirović maniru nastavile put vodopada Blederije.

Kako smo se vodopadu približavale, tako se pljusak stišavao, a sunce se probijalo.

Međutim, i ženama ratnicama desi se da omanu.Više puta. Pa smo tako skretanje za vodopad Blederije, previdele. Više puta. Da ne kažem promašile (zvuči malo nesposobno, a žene ratnice to svakako nisu).

Okej. Ne da nam se. Više sreće drugi put žene ratnice, a i ti ženo navigacijo, ažuriraj se.

Menjaj kurs, kapetane i ženo navigacijo. Šta je sledeće? Trajanova tabla. Okej. Idemo. Trajane čekaj, ne mrdaj. Ne daj da te previdimo (da ne kažem omašimo).

Na putu smo više mesta uočile reklamne postere za vožnju brodićem do Trajanove table, ali ne i ljude koji bi brodićem upravljali.

Čim smo na nekom malo većem stajalištu uočile grupicu i reklamu za vožnju, instant smo parkirale i pohitale da se raspitamo. Međutim, ta grupica je samo pravila puš pauzu…

I dalje nigde nikog ko se bavi izletima do Trajana. Polako nam se nervoza uvlačila u plan i nagrizala vikend optimizam.

Odjednom, niotkuda, dok smo se besnjikavo vraćale ka kolima, s leđa nam se obratio tanušni dečji glasić: „Je l hoćete da se vozite brodićem, moja mama vozi i fali joj dvoje za turu“.

Hoćemo. Ko iz topa.

Naš osmogodišnji vodič spustio nas je do obale na kojoj se ljuškao brodić, zajedno sa preslatkim starijim bračnim parom i mamom ovog malog vodiča, koja je bila kapetan barke i vođa izleta.

Mama Kapetan je turistički vodič koju je jednako lepo slušati kao i gledati, dok sa uživanjem krstari lepim, plavim Dunavom.

Ova žena, njen entuzijam, sunce koje je nadvisilo oblake i kišu, miris reke, zvuci prirode, uzbuđenje svakog  talasa koji je zapljusnuo barku, sve to skupa stvorilo je magičan sklop detalja.

Obilazili smo Kazan, divili se Dunavu i njegovoj i sad jedva ukroćenoj prirodi, koja odoleva vremenu, industriji, čoveku i pleni nepokolebljivošću.

Bilo je teško odlučiti se čemu pokloniti pažnju. Da li stamenosti klisure ili hirovitosti reke, koje skupa draže sva čula i oduzimaju dah ili pak anegdotama, mitovima i legendama koje su se uklesale u korito reko i svedoče o kulturi i duhu ove regije, koja je na, ne tako velikom prostoru, pothranjivala celu jednu istoriju borbe čoveka sa rekom i čoveka i čovekom.

U povratku Mama kapetan je izgovorila rečenicu, zbog koje sam otkirila smisao za sve dane, mesece, godine i razne događaje u kojima se tajming ne odvija onako kako sam planirala.

Kazala je: „Znate šta devojke, ne bi bilo dobro da ste danas na izlet stigle ni pre, a ni kasnije. Da ste došle ranije, ne bismo mogli na izlet zbog kiše, a da ste došle kasnije, opet ne bismo mogli da idemo jer bi nas hvatao mrak u povratku. Tako da ste u stvari stigle, tačno kad je trebalo. “

Možda smo se izgubile, možda smo kasnile, možda smo promašile par skretanja, ali smo stigle na pravo mesto u pravo vreme, izgleda.

Na talasu spleta srećnih okolnosti, ova snažna Kapetan-mama nas je za ručak uputila na još jednog Kapetana i njegov breg. To je jedno od onih mesta koja vas osvoje na prvu i na koja se uvek vraćate.

Spoj ljubavi i autentičnosti, sa pogledom na Dunav i bogatu porciju. Savršeno. Još jednom, nije bilo ono što smo želele i planirale, ali je bilo tačno ono što nam je trebalo.

Sunce koje nam je tako često izmicalo u odlasku, u povratku se prosulo po vodi i zarumenelo kao postiđena snajka. Smisao se spustio sa smirajom dana koji je izmicao, vetriću koji nosi Dunav i stihu „Svi putevi isto nas vode“  Nena Belana.

Sve u pravo vreme.

Inače, kakvi bismo mi to lučići bili da se nismo i uslikale pored table za Kasidol, rodnog mesta najpoznatijeg lučeta, Dragane Gage Mirković. Što kaže drevna kineska mudrost „When you are in Kasidol, take a photo, nemo se foliraš.“

Kad sam stigla majci je bilo dobro, a meni je bilo odlično. Dobila sam smisao na dar. Dobila sam lekciju i uputstvo za upotrebu dana za koje misliš da je sve pošlo nizbrdo. Ne žuri. Stani. Diši. Veruj.

Stižeš na vreme i kad kasniš. Ideš tačno tamo gde treba da budeš.

Ovaj dan je moj dar i moj smisao i moj antidepresiv. A sad ga darujem i vama.

Inače, doktor kaže da dobre dane treba uzimati u velikim dozama, sa par gutljaja vode.

Dragoj majci, dragoj Ani i svim mamama-Kapetanima, koje plove i vole svoju plovidbu.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije