Ljudski odnosinajnovijeNaslovna vijestŽivot

Kako sam (pro)disala?

Jednom sam mnogo patila.

Osećaj mog bola manifestovao se tupim udarima u predelu desne dojke, a najjače je udarao u kasnu noć, kao da dolazi da dokaže nedokazivo i kaže neizrecivo.

Piše: Nađa Lazarević Redakcija

Onda me je najbolji prijatelj, jednog  junskog podneva, odveo kilometrima daleko, na neku zaboravljenu livadu, i rekao mi – diši, ali da te sve zaboli!

Prvo, ja dišem, drugo, ne moram ja ništa, jer kada mi kažeš da nešto moram, ja neću, pa neću, i da sve gori. A, neću ni da boli. I kako to da boli?

-Lepo, brate, diši iz sve snage i zapni, pa da osećaš i nos i usta i jednjak i želudac i matericu i kukove i listove i kolena pa sve do malog prsta na nozi.

-Lupetaš.

-Kako ‘oćeš.

Levo ovce, desno drug i ispred livada. Da probam. I, diši, diši, i diši kroz nos, i diši kroz usta, i sve se puni vazduhom, i svuda prolazi, i puni i prazni i – ridaj, plači, šmrcaj i eto – prodisala sam.

Nekako drugačije.

Probala sam i posle. Radi. Osamim se, pa da li soba ili kada ili livada i dišem dok ne zaboli, anestezira i ne prođe skroz.

Nešto pre rođendana, jedno jutro sam ustala i setila se da me bol nije probudila prethodne noći i da me nije žigalo ono na šta sam se privikla.

Udanula sam, još jednom, kroz nos, i pomislila kako me je disanje spaslo i izbavilo.

Zaista, sve ono od čega smo mislili da ćemo umreti, kroz disanje smo pustili i prevazišli.

I prođe. I prodišemo. I posle stalno dišemo. I dišite.

Svačemu damo da nas ostavi bez daha, a bez vazduha ne možemo ni sekund.

Zato, dišite. Ponešto i u vetar pustite.       

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije