Sanjala sam da si se oženio
– Sanjala sam da si se oženio. Došla sam na veselje.
– Je l’ si igrala?
Foto: Unsplash.com
Nekad je ljubav bila cmakanje po ceo dan. Veliki gestovi i izjave, ono u šta zaroniš. Posle deceniju ili dve, ako si srećan, ljubav se pretvori u scenografiju za život. U “bilo mi je žao da te budim” ili “kako si lepa jutros, ali nisam našminkana, ne treba ti šminka, dođi”.
Pogledam neki film o zaljubljivanju, pročitam knjigu, pa se setim koliko mi nedostaje ono ljubakanje s početka. Trema, blaga nervoza kad te pogleda, sva ona neizvesnost. Sad imamo: punoću, raskoš i rascvetanu ljubav koja miriše kao kad otvoriš kutiju s čokoladom. Ali, nemamo onaj osećaj, malecni, golicljivi, kao kad je ista ta čokolada u izlogu. Nemamo?
– Mako, budi se. Krećem na posao.
– Hm, ideš? Koliko je sati? Što me nisi zvao da pijemo kafu?
– Žao mi bilo da te budim.
– Jao! Oženio si se!
– Molim?
– Sanjala sam da si se oženio. Došla sam na veselje.
– Je l’ si igrala?
– Dobro, nije bila klasična terevenka, više su se ljudi onako klatili uz muziku, znaš? Ja sam sedela, ako te to zanima. U stvari, sve je bilo okej, mi smo se kao odavno razveli, ali smo i dalje živeli zajedno i ja sam… Uf.
– Šta je?
– Pa bila sam okej s tim skroz, a onda sam shvatila da više nećemo živeti zajedno i…
– Potresla si se?
Vidim, umire od smeha.
– E ‘ajd’ na posao!
Ne moram dvaput da mu kažem, već je na stepeništu, žuri. Još nije svanulo i kuća je mirna i mračna. Uključujem ringlu, sipam vodu u džezvu i malo stojim tako u kuhinji u mraku.
Šta je to sa mnom?
Nekad kad sam bila mnogo mlađa, sanjala sam neprekidno, sećala se snova do detalja. Ana kaže: to je znak da ti mozak radi kad se sećaš snova. Je li onda to znači da mi mozak godinama nije stvarno radio? Da nisam zaista mislila? A i kako bih? Razgovori su se istočili u beskrajnim spiskovima za kupovinu, listama dečjih malih dostignuća: zubići, koraci, reči.
– Umemo li mi da razgovaramo više a da nije o deci i poslu?
– Umemo, preteruješ.
– Zašto više ne pričamo o velikim stvarima?
Foto: Unsplash.com
Velike teme, prerazmišljavanja, preosećanja – sve je to bilo onda, dok smo jedno drugom prilazili nežno, s namerom da pomerimo folije i slojeve i jagodicama prstiju utisnemo sebe u pore onog drugog.
(Razgovori o velikim snovima su pali na dno fioke, tvrdi Ana.)
Žmu me gleda kroz naočare i već mi je jasno, sprema se da me raspameti, da istrese sve fioke u mojoj glavi. Usudim se.
– U čemu je smisao života?
– U življenju – kaže momentalno.
– A šta je življenje?
– Smirenost.
Tako on potresa svaki milimetar onoga što jesam i pravi mesto: za kosmos, za disanje, za sve moguće stvarnosti u kojima smo – smireni, laki, zaljubljeni, pravi. Kako se sastavlja ljubav? Kako se rastavlja život? Zaljubim se opet jer je on svaki put onaj isti a neko drugi.
– Mislim da sam sanjala da se ženiš jer je moj mozak hteo da me protrese, da mi kaže: heeej, on je ovde, nisi samo mama koja radi od kuće. Ti si njegova. On je tvoj.
– Dok se ne oženim ponovo, a?
– Može, što se mene tiče, ali da to ponovo budem ja.
Ljubav je i to, poljubac na kraju dugog spiska za kupovinu. Dobro jutro, poljubac u slepoočnicu i vrat. Srećan put, srećan rad. I tebi, mako. Laku noć, sanjaj nešto lepo. Tebe. Mene. Najveća tema na dnevnom redu i u svakom rasporedu snova.
Ljubav sad ne golica kao kad smo imali 18, ali se smejemo na sav glas.
– I što bih se ja onda ponovo ženio?
