LjudiMedicinanajnovijeNaslovna vijestPojaveRadoznala Lola

Imala sam 9 godina kada je učiteljica rekla mojim roditeljima da sam nemirna

Sada imam 30 i život mi je postao neopisivo težak iako ne radim ništa posebno i konačno znam zašto.

Redakcija

Žena Blic

U svojim ranim tridesetim, primetila sam da mi je život odjednom postao mnogo teži. Sve mi je teže padalo, a kada bih se uporedila sa drugima, videla bih da i oni sa mnogo kompleksnijim životima bolje plivaju od mene. Nakon nekoliko slomova, konačno sam otkrila i zašto i pitala se kako je moguće da niko drugi ovo nije primetio?

Devojčice sa ovim sindromom često otpisuju kao muškarače

Tako svoju priču za Gardijan počinje Noel Fokner, a mi je prenosimo u celosti.

– Jesu li ti ciljevi previsoko postignuti? Znaš, kada si mi opisala svoj posao, nije mi delovao posebno zamarajuć – krenuo je psiholog da razgovara sa mnom. Nije nam to prvi put da se vidimo. Imala sam već šest velikih slomova u poslednje dve godine i niko nije imao pojma zašto. Valjda od premora, to su mi svi govorili.

Osećala sam se kao da mi je mozak u veš mašini, a da su svi oni nežni delovi njega, oni koji su činili da sam ja baš ja, uništeni u pranju. Sve što sam radila trajalo je po tri puta duže nego što bi trebalo. Nekako, postajala sam sve sporija, sve tuplja. Postala sam suicidalna. Nisam mogla da završim ni najosnovnije poslove. Stalno sam bila preumorna, iscrpljena.

– Znaš, mnogo žena iz tvoje branše imaju previsoka očekivanja od sebe. Pokušavaju da budu savršene – opet je pokušao psiholog.

Oči su počele da me peku. Zadržavala sam suze. Da, imala sam dosta posla, ali nije to bilo ništa što prosečan radnik ne bi mogao da podnese. Samo je trebalo da mi neko pokaže kako da efikasnije to uradim.

– Ali na svetu ima žena mojih godina koje bukvalno vode države! Sve što se od mene očekuje je da pošaljem par mejlova, da održavam kuću, budem kreativna i da nekako obezbedim sebi malo slobodnog vremena! Ne radim ništa posebno! Ne pokušavam da pronađem lek za rak! Čak nemam ni porodicu, brinem samo o sebi. Sve što treba je da živim prosečno, a ja ne umem ni to! Uvek sam bila haotična, ali ovo je postalo neizdrživo – prasnula sam.

Taj razgovor sa psihologom je, mogu slobodno da kažem, propao. Nisam naučila ništa novo, a ostavila sam svaku nadu da će se nešto desiti. Već sam se ranije borila sa depresijom, znam kako izgleda i znam da ovog puta nije to. Da li je stres, anksioznost? Da, to me muči, ali one su nusproizvod onoga što me zaista muči, a ja ne mogu da odgonetnem šta je. Čim sam stigla kući, srušila sa se na pod i sklupčala se. To sam često radila. Kako li se normalni ljudi suočavaju sa stresom? Sigurno ustanu i reše problem, umesto da leže sklupčani.

Kako se drugi ljudi nose sa problemima?

Imala sam još jedan slom, promenila još dva lekara, uradila test krvi i hormona, čekala tri meseca na psihijatra i posle svega tragala još godinu i po dana za odgovorom. Dobila sam ga. Ispostavilo se da, kao i mnogo žena u tridesetim godinama, dobro maskiram hiperaktivni poremećaj (ADHD), od kojeg očito patim celog života. I kao većina, pojma nemam šta ADHD zapravo znači.

Ovaj poremećaj se uglavnom javlja u detinjstvu, ali vrlo često prođe nedijagnostifikovan. Uprkos imenu, to ne znači deficit pažnje, već da prosto ne umemo da pažnju regulišemo i pravilno usmerimo. Zbog toga teško planiramo, teško biramo prioritetne zadatke, teško ignorišemo impulse, teško pamtimo, teško se fokusiramo.

Kad je dobar dan, to je kao da posmatrate voz koji tutnji pored vas dok vi pokušavate da se skoncentrišete na tekst pred vama. U trenutku dok prolazi, zaokupi vam pažnju, ali uskoro se vratite tekstu. Kad je loš dan, desi se da recimo ptica sleti pred vas. Zainteresuje vas, pa je slikate, pa onda na Guglu pokušavate da saznate koja je to ptica, pa uskoro nađete sajt sa nabrojanim svim vrstama ptica na svetu, pa onda saznate da su kazuarova jaja svetlo zelena, pa onda pređete na kulinarski sajt za pripremu jaja i dok se okrenete, noć je već pala. Omamljeni, padate u krevet i žderete se jer je još jedan dan uludo protraćen.

Ono što je česta zabluda je da je ADHD ono zbog čega su dečaci nemirni. Međutim, ADHD utiče i na devojčice – tako što zbog njega osećaju da nikad nisu dovoljno dobre. Statistika pokazuje da je ADHD češći kod muškaraca, ali to je moguće i zato što ADHD kod žena nije dovoljno istražen, pa često prolazi nedijagnostifikovan – do devedesetih godina žene nisu čak ni učestvovale u ispitivanjima. Tek 2002. godine dobili smo istraživanje koje se bavilo samo ženama.

 

Foto: Unsplash

Zbog tradicionalnih uloga polova, ženski ADHD se obično otpisuje, pa se kaže da žena prosto “sanjari” ili je “previše osetljiva”, kao da je neka karikatura iz viktorijanske književnosti ili Diznijeva princeza.

Međutim, to što često odlutamo mislima, te disocijacije i ti napadi gneva su zapravo izazvani nemogućnošću našeg mozga da reguliše emocije i informacije. Mi, devojčice sa ovim problemom, obično završimo sa epitetom “muškobanjastih”. Dok sam odrastala, stalno su me upozoravali da “prestanem da zevam”, da se “ponašam kao dama” i ostalo.

Ima mnogo nas, izgubljenih devojčica. Haotične i radoznale, nekad se osećamo kao superheroji, nekad kao potpune propalice. Naš mozak prosto upija previše, a mi ne umemo da se sa tim nosimo.

Kad sam imala devet godina, učitelj se požalio mojim roditeljima da sam prepuna energije. Tada sam već išla na pet časova plesa nedeljno, odbojku, lekcije francuskog i klavira, a bila sam i u školskom bendu. Ipak, i dalje nisam mogla da kanališem svoju kreativnost, pa su predložili da upišem i glumu, što sam i uradila. Nije mi ni to pomoglo da se fokusiram.

Ovakve žene često prođu bez dijagnoze jer deluju inteligentno ili veoma darovito. To je zato što smo uglavnom perfekcionisti sa veoma niskim samopouzdanjem, pa radimo kao konji da bismo se dokazale. Tako dođe do slomova.

Takođe smo i eksperti u maskiranju simptoma. Slom se desi kada više ne možemo da maskiramo simptome. U Australiji se 16 dana odsustva sa posla ili škole godišnje pripisuje upravo ovakvim slomovima.

Prošlo je sedam meseci od moje dijagnoze. Prošla sam kroz sve faze tugovanja i negiranja, i sada sam u relativnom miru sa sobom. Međutim, žalim mladu sebe koja nije znala šta joj se dešava kao što žalim i sve žene koje u ovom trenutku ne znaju šta im se dešava.

Žalim nas zbog svog nepotrebnog pritiska koji prolazimo, zbog svih trenutaka kada je svet previše glasan, previše šaren, previše svetao za nas. Žalim sve propale veze, sve pogrešne hobije, svo izgubljeno vreme. Žao mi je jer, iako sam često najglasnija osoba u prostoriji, moj problem je toliko dugo prošao neprimećen samo jer sam žena.

 

Izvor: Žena blic

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije