Ljudski odnosinajnovijeNaslovna vijestŽivot

Sviđaš mi se, nisi kao tvoje drugarice

Dobro, možemo li mi biti samo prijatelji, kao dosad? – pitam ga u hodniku, praveći se da ne primećujem što mi sve jače stiska ručni zglob.

Srbijanka Stanković

blacksheep.rs

– Jelo, to je savršeno, ali znaš kako kaže Čehov: „Žena može postati prijatelj muškarcu samo ovim redom: prvo poznanica, zatim ljubavnica, pa tek onda prijatelj.” Mislim da smo mi na dobrom putu, a? Šta kažeš? ’Ajde… – gleda me kao da sam neka lutka, zadivljeno, skoro pa bolesno.

– Šta skoro, ćureći mozgu?! – vrišti moj današnji mozak, ovaj iz 2020. godine. Bio je govedo. Nije ni čudo što sam ga jutros pronašla u novinama, na onim stranama. Budala bolesna! Kafa mi je presela, a želudac skvrčio kad sam videla njegovu fotografiju.

„Sa velikom tugom i žaljenjem obaveštavamo rodbinu i prijatelje da je naš dragi i nikad prežaljeni…“

Pu! Ne mogu ni ime da mu pročitam a da mi se ne povraća!

Mamlaz je imao ime i prezime, ali za potrebe ove priče zvaćemo ga Igor. Ili jednostavno – mamlaz. Kad malo bolje razmislim, takvi su nicali kao pečurke posle kiše tih godina, znate ono, prošle su devedesete, cveta demokratija, svi smo slobodni, bla bla truć.

Tih „zrelih momaka“ bilo je na svakom koraku, u svakom separeu. U košuljama, sa cigaretom u ustima, obaveznim viskijem ili tako nekim skupocenim a bljutavim pićem, i jednako bljutavim i ljigavim pogledom na sve što je žensko i mlađe od 22 godine.

E, ovaj „moj“ mamlaz je bio malo drugačiji, jedan od onih večito mladih neshvaćenih umetnika. Napisao četiri pesme u životu i u kožnim pantalonama šetao kroz naselje kao umišljeni Apolon. Jer od umišljenog Apolona je bio samo to – umišljeni.

Igor je živeo u mojoj zgradi, na drugom spratu, sa ocem i bolesnom majkom. Jedno vreme je tu bila i Anka, za koju niko nije znao da li mu je devojka, žena ili nešto treće. Samo ju je jedne večeri doveo u sklonište i pokrio ćebetom pored sebe. Ja sam tada još bila dete, ali je se jasno sećam.

Imala je dugu crnu kosu i neki čudan pogled prepadnute zverčice. Sećam se, da, baš se toga sećam, kako mi je tada kao šestogodišnjoj devojčici ličila na neku uplašenu mačku. Stalno je bila na oprezu i nekako je uvek hodala iza njega. Iza mamlaza, mislim.

Kao da je ulica toliko uzana da ona mora da ide jednom polovinom svog tela iza njega. I toga se sećam, jednom, po danu, ne u skloništu, samo što se bila oglasila sirena za prestanak vazdušne opasnosti, a njih dvoje su izašli iz zgrade. S terase sam ih posmatrala. On u nekoj kožnoj jakni i farmericama, drži je za mršavu ruku. Njena desna butina nalazi se tačno iza njegove leve i tako hodaju. Kao da se iza njega krije.

Toliko je bila čudna da nije bilo moguće ne primetiti da je nema više, ali valjda su svi, pometeni bombama i strahovima, zaboravili da pitaju. Svi osim mene.

Eto, tek sad dok vam ovo pričam, shvatam da je upravo Anka bila razlog zbog kog sam se prvi put obratila njemu. Mamlazu, mislim.

– Gde ti je devojka?

– Molim?

– Tvoja devojka…

– A! Anka! E pa raskinuli… Odakle ti znaš šta to znači. Otišla je Anka.

– Gde?

– Ne bih znao.

– Kako možeš da ne znaš? Zar ne vidiš da bombarduju na sve strane?! Šta ako…

(Treba reći, oduvek sam bila teatralna. I kao dete.)

– Neće njoj ništa biti. A čija si ti beše? Sa 5. sprata, Stevićeva mala?

– Da, tako se prezivam. Ali nisam mala. – isprsila sam se.

– Kako se zoveš? Jelena?

– Ne, Jelica. – promrmljala sam, kao i uvek u narednim godinama kada sam polako počela da shvatam kako mi se sopstveno ime ne sviđa. Ko još daje detetu ime Jelica?!

– Jelica. Lepo ime, Jelo. – njegova ruka je krenula prema mom licu i tada – nasred stepeništa – uštinuo me je za obraz. Čudan osećaj da to ne radi kao što to radi moj brat od ujaka ili deda Mirko, i neka blaga jeza naterali su me da se stresem.

U tom trenutku čula se sirena za vazdušnu opasnost, pa sam mogla da se iščupam iz ta dva prsta njegove desne šake. Tako me je stegao svojim pogledom, da sam morala upotrebiti baš toliku snagu – kao da se čupam. Teskoba kojom me je pritisnuo kada me je pogledao tog dana prati me i sada dok vam ovo pišem. Mamlaz.

Tada sam imala 6 godina. Nisam mu još bila „interesantna“.

Ali devet godina kasnije. Onog leta kad sam završila osnovnu školu, a on napustio prava da bi studirao književnost i uzeo treći indeks u svojoj 29. godini počeo je da „komentariše“.

– Jelo, je l’ imaš dečka?

– Jelo, sigurno te jure dečaci?

– Jelo, jesi li se već poljubila?

Najstrašnije je počelo onog dana kad mi je prišao na terenima. Seo je iza mene i negde na pola basketa, dok su bukvalno svi iz kraja bili tu, spustio mi ruku na dno leđa. Nisu tebi ovi balavci ni do kolena. Šapnuo je. Sviđaš mi seNisi kao tvoje drugarice. Zrelija si, pametnija, znaš? Tebi treba neko kao…

– Ej, Jelo! – pozvala me je najbolja drugarica i ja sam se odlepila od te znojave šake. – Šta je hteo onaj starac od tebe? – tek kad je naglas izgovorila tu reč „starac“, shvatila sam koliko je to bilo pogrešno. Sva njegova pitanja, svaki pogled, dodir. A on je navaljivao, odjednom je iskrsavao gde god da se pojavim. Zvonio na vrata da donese poštu.

– Dobar dan, izvinite, Vaša pošta je u mom sandučetu. – rekao bi, a majka se snebivala od tog iznenadnog jezivog osmeha.

– Hvala, samo ubaci u naše sanduče, ne moraš da se mučiš da se penješ na 5. sprat.

– Nije mi teško. – pa pogleda u mene. Od tog pogleda propadnem do podruma.

Te zime je pao strašan sneg i jedne večeri, na povratku iz škole sustigao me je na terenima. Mimo utabane staze nije se moglo ići, osim ako nećeš da propadneš do pojasa. Negde na pola puta osetila sam njegov dah. Nije ti žao da me mučiš?

On kaže, a meni se cela duša prevrne. Ubrzam korak. Stigne me u ulazu zgrade.

– Jelo, nećeš da mi odgovoriš?

– Dobro, možemo li mi biti samo prijatelji, kao dosad? – pitam ga u hodniku, praveći se da ne primećujem što mi sve jače stiska ručni zglob.

Mrmlja nešto o Čehovu, o ljubavnicima, približava se i ljubi u usta. Usne su mi tvrde, kao od drveta i samo čekam da se pomeri sa mene. Kao da sam u nekoj gluvoj sobi izvan sveta. Negde pored. Je l’ ovo na silu? Ili samo nije željeno? Ima li uopšte razlike?

Ne znam ništa. To je moj prvi poljubac.

– Mile, nemoj da zaboraviš mleko! – komšinica s prvog sprata vikne mužu i njen glas i ubrzani koraci me trgnu iz tog groznog mehura.

Izmigoljim se kao da sam od sluzi, a ne od kože, krvi i mesa i krenem svojim mlitavim nogama da trčim uz stepenice. Kad uđem u stan majka sprema večeru u kuhinji, otac gleda večernji dnevnik.

Da kažem nešto?

– Mama, tata, stigla sam!

Preuzeto sa: blacksheep.rs

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije