Ljudski odnosinajnovijeNaslovna vijestPorodicaŽivot

Na prstima prebrojavam sebi drage. Svi su na broju.

Ovog se meseca osećam probuđeno iz jednog od onih snova u kojima se preznojavate, grčite, bezuspešno vičete i na kraju u bunilu uspevate da podignete glavu s jastuka.

Piše: Emilija Milovanović Redakcija

Mrkli je mrak gde god da pogledam. Pokušavam da se setim o čemu je san, ali u strahu odlučujem da je odustajanje od te ideje najbezbolnija opcija. Napolju lagano sviće.

Na prstima prebrojavam sebi drage. Svi su na broju. Prateći spisak rituala na koje se tek treba navići shvatam da sporni san nije bio san, već godina za nama.

U moru informacija koje sam prikupila usput, ovog jutra ne odvajam stvarne od lažnih i ne bavim se brojkama i analizom. Šta god da je košmar iz kojeg smo probuđeni, najvažnije je to da nikoga nismo izgubili.

Foto: Canva

A ipak smo ljudi, pa smo ipak prokleti i ovog meseca ćemo se, ipak, baviti analizom proživljenog i na papir staviti sve što smo naučili. S tim u vezi, kopam po pameti prosutoj u kolumni koju sam pre nekoliko spornih meseci napisala za magazin YouthNOW.

Kolumnu sam marta 2020. godine počela ovom rečenicom: “U trenutku pisanja ovog teksta, žrtava virusa COVID-19 na globalnom nivou bilo je 7,927. Kada kažem žrtava, mislim na sve one za koje se tvrdi da više nisu sa nama, iako bih žrtvama lično označila sve nas koji smo na bilo koji način svoju dnevnu rutinu, silom prilika, zamenili nekom novom.”

Ne znam da li prepoznajete skepticizam kojim pristupam temi. Pretpostavljam da je takav stav proistekao iz toga što sam stajala pred planinom informacija koje niko nije mogao (ili želeo) da proveri.

Pod drugačijim okolnostima, možda bih se danas bavila fenomenom promene perspektive za samo nekoliko meseci. Okolnosti, međutim, nisu drugačije na način na koji bih želela da budu. U trenutku pisanja ove kolumne broj koji me je plašio postao je broj koji označava novozaražene u zemlji u kojoj živim.

Naizgled maloj, nevažnoj. Ali broj je broj. I nije mali, s ove tačke gledišta. I nije samo broj. U tom broju nalaze se čitave porodice koje strepe. Nedosanjani snovi. Neostvarene ambicije. Planovi koji nisu dočekali realizaciju. Ne baš puka statistika.

U istoj kolumni citirala sam tekst magazina Buro, čiji me redovi konstantno vraćaju na tačku s koje razgledam i analiziram: “U jeku pandemije, NASA je nedavno skrenula pažnju da je otkriven asteroid prečnika oko 3 kilometra koji će 29. aprila proleteti pored Zemlje.

Iz NASA-e kažu da je asteroid dovoljno veliki da bi svojim udarom u Zemlju izazvao globalne efekte, ali se neće dogoditi i nije na NASA-inoj listi potencijalno opasnih udara. To me je iskreno super obradovalo, iako samo po sebi postojanje ikakve “liste udara”, na kojoj možda nema ovog ali ima drugih – unosi blagu nervozu.

Asteroid doduše od početka 2020. stvarno nismo imali. Dosta egzotična ideja, ali i ona za koju mi je drago da ipak nije planirana za ovu godinu i da joj se realizacija odlaže do daljnjeg. Jedna briga manje! Bar asteroid neće skoro u Zemljane i to su radosne vesti!

Ali, zašto je uopšte radosna vest što se nešto što nije ni trebalo ipak i neće dogoditi? Zbog potencijala. Zato što je moglo a ipak nije. Zato što može još gore od ovog sad, a neće. Sva sreća i sva nesreća staju u to.

Nisam sigurna da želim da se bavim detaljnom analizom svega što ostavljamo u godini za nama. Iako sam neko ko živi od uspomena, kad pogledam preko ramena ne mogu da procenim da li me sećanja na važne datume radoste ili rastužuju. Verovatno od oba po malo, u zavisnosti od toga s koje im strane pristupim.

Foto: Canva

Sećam se, na primer, jedne naizgled potpuno uobičajene večere s čovekom kojeg volim. Prepričavala sam mu dan koji sam provela s prijateljima. Te iste večeri, nekoliko sati kasnije, proglašeno je vanredno stanje i uveden policijski čas. Da nije, možda ne bih pamtila.

Sećam se i toga da smo za Uskrs, praznik koji u našoj kući okuplja užu i širu porodicu, baku bili prinuđeni da prošvercujemo na zadnjem sedištu auta do kuće u kojoj se tih dana slavilo.

Policijski čas trajao je, čini mi se, čitavu večnost. Bili smo na okupu. I zaista smo bili srećni. Možda ne u režiji kakvu bismo inače imali, ali tih dana smo pod isti krov doveli sve one bez kojih nismo želeli da provedemo praznik.

Suludo, neko bi pomislio. I bilo je, ali čak se sećam i toga da smo se podrugljivo smejali svojoj ludosti. Danas mi to izgleda tužno, s mnogo aspekata.

Tužno mi bude i kad se setim da smo se brdima švercovali do drugog grada, kako bismo se uverili da su oni koje tamo volimo dobro, jer prolaze dani, a oni se ne javljaju. Da budem iskrena, ne postoji mera koja bi nas sprečila u takvoj nameri. Ljudi smo, ipak, pored toga što smo zemljani.

Tužno mi bude i to što čovek kojeg volim u vremenu predviđenom za nabavku namirnica nije odlazio da ih nabavi, već dolazio u moj grad, da me vidi na nekoliko sati.

Tužno mi je, ali i beskrajno smešno, i to što sam prve maske dobila kao da je ratno stanje. To što ih nisam platila. To što su bile ispod ruke. To što je to bio nečiji pokušaj da me zaštiti od nečega što nismo mogli da znamo kako će se odvijati.

To što je u tom trenutku neko pomislio da ih možda više neće moći nabaviti.

Tužno mi je i to što sam se do suza smejala prijatelju koji mi je pričao kako je od policije bežao alternativnim putevima kako bi mogao da malo vremena provede sa onima koje voli. Tužno mi je i to što je u tom pokušaju pao i polomio ruku, ali opet nekako drago što je u nameri uspeo.

Tužno mi je i to što smo u kući grljenje i ljubljenje sveli na minimum, a uveli zaobilaženje i distancu, pa nam se slučajno omakne samo za praznike, a bili smo porodica koja se grli za dobro jutro i laku noć i ko zna koliko puta u međuvremenu.

Foto: Canva

Tužno mi je i to što su se nemiri beogradskim ulicama nakon ponovnog uvođenja policijskog časa širili kao požar, to što su ljudi bili na ivici planine informacija od kojih se ne može probrati koje i zbog čega treba usvojiti.

Tužno mi je to što su deljeni na ovu i onu stranu. Još mi je tužnije to što je čovek kojeg volim zbog prirode posla bio na onoj i najtužnije to što mi se nakon dvanaest sati angažovanja javio rečenicom Dobro sam i ne brini, nikoga nisam udario.

Rastuživali su me aplauzi za zdravstvene radnike kojima smo s terasa i prozora dokazivali da smo i dalje deo celine i imamo nekakvu etiketu pripadnosti. Zatim i za svo medicinsko osoblje. Za radnike u prodavnicama.

Za one koji brinu o tome da imamo vodu i struju. Red aplauza, red buke protiv diktature. Red aplauza, red lupanja u šerpe. Pa ponovo aplauzi. Za policiju. Za novinare. Za ko zna koga sve, a opet nekako za sve nas koji pojma nismo imali kroz šta prolazimo i koliko će nas to izmeniti.

Pevalo se, čini mi se, više nego ikada ranije. Da li zbog psihosocijalnih promena koje smo globalno pokušali da ignorišemo ili zbog toga što lagano shvatamo da je sve prolazno, još uvek nisam uspela da izvažem.

Verovatno zbog oba po malo. Slagala bih ako bih rekla da se nisam viđala s onima koje volim. Na ovaj ili onaj način. Slagala bih i ako bih rekla da me sve to dodatno nije uznemirilo, jer je pod nekakvim pritiskom izgledalo kao da švercujemo kokain.

Zapravo, danima bih mogla da pričam šta me sve s ove tačke gledišta rastužuje, ali mi nekako posle svega najpre dođe da se zapitam da li je zaista moralo tako.

Iznedrio je ovaj san mnogo heroja, mnogo toga novog, dosta nečeg lepog, povrh svega, ali i filtrirao ove i one, ovde i tamo.

Epizoda iz sna, međutim, nije završena kada smo se ovog meseca probudili, ali smo naučili da živimo s tim. Navikli smo na popularni termin novog normalnog i u njega taložimo svašta.

Naučili smo da vreme koje nam je dato na korišćenje nije došlo s garancijom i da iz tog razloga jedino novo normalno na koje smemo da pristanemo jeste to da život nije kutija, niti sme da bude.

Koliko god da smo uposleni ispunjavanjem svih uloga koje u toku dana igramo, potpuno nezavisno od toga da li su one poslovne ili privatne, porodične, ukoliko ne pronađemo vremena da naučimo ili vidimo nešto što do sada nismo, možemo smatrati da smo se tog jutra džabe probudili i protraćili sate date na korišćenje. Jer u kutiji ne živimo, već preživljavamo.

Nemojte da nemate vremena, znate već, jednom ga zaista neće biti. Neophodno je da ga pronađete za sebe. Potrebno nam je novo u svakom danu. Da saznamo šta nas boli. Od čega pravimo umetnost.

Ko od nas pravi muziku. Šta nas uzbuđuje, šta kotrlja knedlu u grlu. Koliko snažan stisak ruke popravlja dan, a koliko snažan narušava mir.

Zamislite da vam je neko, kada ste došli na ovaj svet, rekao da ćete sa njega otići za tačan broj dana i da treba da otkrijete svet u kojem ste bili za tačno toliko. Da li biste i tada pravili iste ručkove, gledali iste filmove i proživljavali iste priče svakog dana? Razmislite dva puta.

Prijatelj mi je nedavno uz kafu retrospektive rekao da u svetu u kakvom smo prethodnih godinu dana živeli ne preostaje ništa drugo nego da slavimo uspomene, jer nikada ne znamo kada će život baš na nas staviti tačku.

I koliko god da poražavajuće zvuči, istina je. Ne možemo da znamo. A ne želimo da odavde odemo prazni i (ne)zahvalni, nedorečeni ili nesrećni.

I tačno je, zaista, da mnogo toga može i treba da nas brine. Tačno je i to da je sa ovog sveta otišlo mnogo divnih ljudi. Ali tačno je i to da su za sobom ostavili uspomene na korišćenje, za nas ostale.

Ostavili su nam muziku, sećanje, lekcije, osmehe, poglede. Sve ćemo usvojiti, jer nam daje snagu. A snaga nam je potrebna da za sobom i mi ostavimo nešto na korišćenje onima koji tek dolaze.

I potrebna nam je da bismo imali na čemu da radimo i da proslavimo sve ono što za sobom ostavljamo.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije