Ljudski odnosinajnovijeŽivot

Prođi me se, mani me se, nisam izgubljena

Ovo je tekst koji se odaziva se na sva imena, kako god vama odgovara i kako god vi budete hteli, samo je jedna stvar bitna i samo jednu stvar traži, a to je da se svi ovde prisutni oko te stvari usaglasimo, obećamo i nad ovim slovima zakunemo da

VRUĆU RINGLU VIŠE NE PIPAMO!

Miljana Sukovic

Sad vam je kao čudno, je l da? Pa nisam valjda luda, mislite…

A ja vam kažem da jeste.

Svaka od vas je bar jednom pipala usijanu ringlu, a one hrabrog srca su možda malo i rernu ispipavale, jer što ne bi i te tamnice istražile…

Malčice još da nategnu živce i emocije, jer preko granice bola su odavno prešle i otišle u neki prostor koji nije više u nadležnosti niti kontroli njihove volje i htenja, to je prostor obesmišljenosti, pojas koji ni avioni ne nadleću, niti su pobodene bilo čije zastave, to je put kojim idu izgubljene devojke, sve dok im se Himalaji ne otope.

A kako do toga dođe i koji je to put… Ajmo polako, prisetićete se…

Zamislite Himalaje. Odbijaju da se pokore ravni. Otkidaju od Zemlje najveći komad i uspinju se u nebesa, dok svojim oholim i ledenim vrhovima razaraju oblake. Osvojivi uz rizik smrti.

Njihova nenadvisivost rađa fatalnu privlačnost. Hod zbog kog se i život stavlja na kocku. Ali to su Himalaji. Pravi. Jedini. Najviši. Svi ostali Himalaji su bed kopiji, koje samo mi vidimo i jedino mi smo dovoljno ubojite da želimo i da ih osvojimo i na tu pustaru pobodemo zastavicu.

Sreća naša i Đoletova (crtani film Đole proleće) da i na Himajima zima prođe i proleću kucne čas! A šta onda biva? Sneg se topi…

Foto: Canva

A u potocima počinje da otiče i vaša iluzija i privid, a na kraju od te veličine i impozantnosti ostane samo jedna baruština na oronulom parkingu, pored ulubljenog stojadina i suturena u kojem se olakšavaju vikend alkoholičari i u koju čak ni golub neće da uđe da se rashladi.

I tada spoznajete da ste svu tu čudesnu i nedostižnu veličinu stvorili VI. Ona je plod vaše mašte. Himalaji nikada nisu ni postojali. Samo ste vi to silno želeli.

Oni su kombinacija vaših snova, zaljubljenosti i slatka od šumskih jagoda. U njih ste satkali sve ideale muške lepote, pa vidite Apolona tamo gde svi ostali pitaju: “Gde ti je taj Apolon, daj da ga napokon upoznam?” “Ide ka nama”. “Gde? Ko? Apo, šta??? Ovo tebi Apolon?!”

Visoko čelo i intelekt Tesle, tamo gde svi objektivni vide Okej, lepo radi svoj posao. Da, da…

Pa vidite stil i držanje Ralfa Fajnsa na crvenom tepihu, tamo gde ostali kojima vijuge nisu umočene u hormone zapaze korektnu korporativnu belu kragnu.

Ali dobro, to svi valjda moramo da prođemo da bismo naučili da se vruća ringla N E   P I P A (pokušajte da čujete ton roditelja kad viču na slogove i drže kažiprst iznad vašeg čela), a kamoli miluje i grli, jer hoće da opeče i to fino.

Pa opekotina dugo boli i još duže zarasta. Pa svoju tvrdoglavu glupost lečiš i previjaš, al ožiljak ostane. I zato nema ljubazno sa vrućom ringlom. Ugasi je. Isključi. Ma, ne pipaj je, ni kad je hladna.

Ako treba izvadi i osigurač. Ma bre, šta se femkamo, izbaci ceo šporet iz kuće. Ručaj kod drugarice. Kupi kuvalo za kafu. Uradi sve, samo nemoj dva put (il, ne daj bože, i više puta) da turaš istu šaku na crveno usijanje.

I još jedno upozorenja, za uporne pipače, ni glavu u pećnicu. Nikako!

Sestro slatka, zaobiđi predvorje pakla, ako ćeš već da se pržiš, bolji idi u solarijum!

Da pojasnim malo, da se lepo razumemo. To je ono kad misliš i osećaš da si se popeo na vrh Himalaja, da si taj malobrojni srećnik, koji je uspeo, kome se ta neverovatna sreća dogodila i kome se pruža taj spektakularni pogled, lebdiš obuzet životnom milinom i imas osećaj da su ti pluća ispunjena prekrasnim kiseonikom, vrcaš od ljubavne energije, al onda te realnost zvizne i shvatiš da na toj visini nema dovoljno kiseonika, nemaš ni bocu, strah, gušiš se, obuzima te panika, vazduha ponestaje, pluća se sužavaju i shvataš da si sam na vrhu koji ni ne postoji, popeo si se na krunu fikcije i odjednom tlo iščezava, otvara se procep i pukotina u koju toneš i nikog nema, a posebno ne Apolona, visokog čela u sexy sjutu, ne on mora da radi nešto važnije, ima neka neodložna posla, a ti moraš spoznaju nokautirati sama, podigneš na svoje dve noge – sama, uspraviš svoju kičmu – sama, ohladiš i ofarbaš glavu – sama, obučeš se – sama, sama i za sebe….

I zato kad osetih lepotu života (lepotu poroka odenutog u lažnog proroka), tamo gde je nema, obožavano si biće, znate ono jedina, a znaš to jer si to već jednom prošla, makni se od rerne, šutni je, to je okej, razvali ručku, ugasi telefon, pusti film, opij se, uroni u kadu i kafu, upali klimu, otvori zamrzivač sandučar, ako znaš nekog ko ga ima iz ere sankcija i lezi, lezi, lezi.

Bolje tu nego u nekom drugom sandučaru, ako me razumeš… Ako je dobro za Volt Diznija, dobro je i za tebe. Pretvori se u kocku leda, ali mudru kocku leda. Kocku leda, sa kojom nema više zajebancije.

Digni glavu i idi dalje.

Iskušenja je kolko voliš. Šaputanja i porukica slatkih ko šećer u kocke na svakom metru. Ali ti znaš, znaš, prošla si, “been there done that”. Nisi čep za hendikep nijednom srozanom egu umornom od obaveza života koji je izabrao.

Nisi.

Ti si više od toga i kad GA (njega, onog, nekog dobrog) nema na narednih sto ćoškova, ulica, okretnica i raskrsnica. Nema, ali nisi čep. Idi dalji. “Prodji me se”, misli, osećaj, odgovori na svaku navlakušicu, porukicu slatku ko šećer u kocke.

Nisi osveživač životnog prostora za one koji taj prostor ne prave za tebe. Nisi.

Znam da si umorna i znam da ti nedostaje iskrenost i da onda nekad i uzimaš kašičice lažnog slatka od šumskih jagoda čisto da malo zavaraš glad, i okej, al nemoj celu teglu, slošiće ti, presešće ti, veruj mi.

“Been there done that”. Ima boljih i zdravijih ukusa, onih koji te duže drže sitom. Oni ne stoje na dohvat ruke u celofanu sa etiketom “namere na izvolte” na polici akcija važi samo noćas, ali ih ima.

Ima jer to jedino ima smisla. Ima jer tako hoćemo da bude i ima jer tako mora da bude i ima jer smo posle svih užeglih i bajatih, ušećerenih slatka iz memljivog špajza zaslužile da ga ima. I imaće ga. Imaće ga, “jer će biti i ono sto biti ne moze”, a do tad, polovnjaci stop.

Još jednom, da ponovimo gradivo.

Prođi me se. Mani me se. Ne staj mi na put.

Ali ovaj put, moj put, pravi put, ne onaj sa tablom za izgubljene devojke.

Okej, zakletva položena.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije