LjudiMjestanajnovijeNaslovna vijestPojaveRadoznala Lola

Šta mi je sve donela 2020.

Stan. Moj lepi beli stan na samom početku godine.

Lola Magazin

Foto: Unsplash

Puno stresa zbog mog lepog belog stana i uređenje istog.

Organizacija onog ogromnog happeninga u firmi u januaru. Milion sati na telefonu i dve milijarde poruka. Pređena sopstvena granica izdržljivosti, onoga što mogu i što umem. Jedno direktorovo hvala.

Razne situacije sa najrođenijima, neslaganja, nerazumevanja. A onda smeh sa njima. I neočekivani suživot prvi put posle 16 godina. Mamino ušuškavanje svake večeri. Fleševi detinjstva. Ogromna zahvalnost za taj poklon.

Mart. Početak korone. Nepravda na poslu. Konačno otrežnjenje i svest o tome gde radim.

April. Zatvaranje u sebe. Loš san. Puno samoće. Bežanje u hranu, u isto vreme povratak velikoj ljubavi, kuvanju. Konačno shvatanje, sa 39 godina, koliko je teško biti sam. Početak razočarenja u neke, nazovi, bliske ljude.

Maj. Lagano buđenje. Ponovno hodanje. Povratak na posao. Rutina. Početak zdravije ishrane.

Jun. Sve manje kilograma. Odlasci van grada, u vikendicu, u moju Oazu. Osmeh.

Jul. Držanje za ruke posle puno godina. A onda bolest bez najave. Korona. Veliki strah da li sam nekoga zarazila. Ponovni osećaj apsolutne samoće. Odluka prijateljice da u teškom trenutku nestane iz mog  života.

Avgust. Ustajanje iz kreveta. Odlazak na roof top na kafu. Neverovatan osećaj koliko tako nešto banalno, u stvari puno znači.

Odlazak na bazen sa mamom. Naši posebni trenuci. Sreća.

Upoznavanje novog muškarca. Odluka o opuštanju i prepuštanju. Beg iz grada na nekoliko dana. Duboko disanje. Početak mira iznutra.

Filmska scena, izjavljivanje ljubavi na terasi kafića, dok prolaznici tapšu.

Rođendan. Nikad manje proslavljen. Samo sa dve najvažnije osobe u mom životu.  ‘Samo’.

Saznanje o otkazu.

Pospremanje misli o otkazu.

Prihvatanje.

Foto: Unsplash

Početak traženja novog posla.

Oktobar. Mesec privođenja kraju na radnog mestu, potpuna konfuzija. Velika količina stresa.

Poslednji radni dan. Kolege, puno cveća i darovi. Moje suze radosnice. Nisam bila dovoljno pokorna direktoru, kolegama sam bila odlična za saradnju. Ok, to znači da sam sve radila kako treba.

Novembar. Početak brojanja novih kilograma (ili se to samo sa strarim nisam lepo pozdravila?). Skraćivanje kose kao početak sređivanja misli. Još jedno ispisivanje bitne osobe iz života.

Završavanje obaveza koje su zbog stotine prekovremenih sati na poslu, čekale mesecima. Veliko rasterećenje. Ginekolog, ultrazvuk, zubar.

Svest o tome da ostati bez posla i ne raditi, prvi put posle 12 godina, ima i svoje pozitivne strane.

Svest o tome sa koliko malo novca mogu da živim. Sreća što mi malo teba. Lako je trošiti puno kad se ima.

Završetak sređivanja lepog, belog stana. Kompletno zaljubljivanje u isti. Dom je mir.

Decembar. Sve više vremena, sve manje obaveza. Ponovo samoća ali i odluka – ne pristajati na mrvice pažnje ili vremena nekih ljudi koji to svojim ponašanjem ne zaslužuju.

Otkriće godine – humanitarne licitacije. Uz posao bez koga sam ostala i neke ljude koje sam zvala svojim, a to više nisu, osećaj da sam dobila čitavu armiju onih sa kojima sam na istom putu. Neverovatno puno ljudi velikih srca. Neke jake i tople emocije. Mada i suza ima…

Moja godina u jednoj reči. Zahvalnost. Na maminom zdravlju i svim lekcijama koje sam dobila.

I kao što kaže moje milo stvorenje zvano brat, početak je kraj, kraj je početak, pa se sve tu nešto prepliće….

 

Piše: Milica Vrlinić

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije