Nekako mi se čini da će ova korona imati više nastavaka od španskih sapunica.

Prve dane januara gazimo suvim stazama.

U gradu snega ni za lek, pokoja kapljica kiše, one što kovrdža kosu.

Stan još miriše na torte i kolače, pečenu bundevu i čaj sa cimetom. Zalepila se ostala i koja šljokica na crvenim obrazima od novogodišnjih lampiona.

Sve još sija. Baš sam se potrudila. I komšinica sija, i ona preko puta, i grad sija.

Ja volim januar.

Januar je uvek poseban. Tu posebnost, sačuvala sam duboko urezanu.

Jednog davnog januara zatekla sam se na četvrtom spratu gradske bolnice, odeljenje za porodilje.

Iiiii… srećne li majke, dobila sina za novaka.

– Čestitamo … prvo pa muško… vikali su sa svih strana. Rodbina, prijatelji, doktori, medicinske sestre, pijani i polupijani.

Pao je veliki sneg tog davnog 1. januara. Radijatori su grejali taman toliko da supu možeš skuvati.

A meni se slila ona čista radosnica niz obraz. Bio je to neopisivi susret malog tačkastog nosića i mene novopečene mame. To je bio dobar korak napred, dobar početak jednog davnog januara.

   Bio je prava mala mirišljava vekna. Ne, bio je prava mala inspiracija. Moj sin.

Znate da nam januar donosi važne i srećne datume. I da se svim srcem uživa u njihovoj priremi, šarenoj i mirišljavoj trpezi. Onako, rame uz rame, podignute glave jedan od njih je i moj datum.

I tako dajem sebi za pravo da uživam u januaru. Da uživam u vatrometu, svetlećim šišarkama. Da pustim da mi žižica izgori do kraja, pa i ako pecne, nije važno.

Foto: Canva

Mogu da trepćem kao neka lutka u ritmu svetiljke sa jelke. A mogu i da zažmurim, opustim na sofi uz laganu muziku. Podglavim se sa svih strana, otprilike tri jastučića mi je potrebno do totalnog opuštanja.

Pokušam da umirim disanje i oslušnem svoje novogodišnje želje. I da pravim planove do samih detalja, onih najsitnijih kao da su se već dogodili.

Volim tu svetlucavu čaroliju i sjajnu euforiju.

Eh, tako je to bilo…

A šta će biti?

Biće da na toj istoj sofi i sada pokušavam da se opustim. Muziku sam ugasila, jastučiće pobacala… Sa TV-a se čuju  vesti kriznog štaba.

Svima je jasno o čemu je reč. Virus, nevidljiv, nepredvidiv, sve bliži mojim prijateljima i rodbini (Corona).

Biće da nam je novogodišnja euforija protekla… u redovima i čekanju ispred marketa, prodavnica, uz obavezan Accessories (maska). Koji, gle čuda, sve više uklapam u svaku odevnu kombinaciju (crna, crvena, roza sa šljokicama…).

Čini mi se da nijedan modni detalj nije ovoliko tražen, prodavan, nimalo udoban, a opet jako bitan – štiti život.

Biće da sva čarolija prestaje i kada taj isti krizni štab javi broj, cifru od koje mi se, kao pod maskom, vrti u glavi.

Vreme se otima i curi. Ljudi i dalje oboljevaju, ništa se nije promenilo.

Biće da smo korakom u novoj godini sa starim navikama.

A kada će sve ovo prestati?

Pitala me to prijateljica, dok smo iz plastičnih čaša sa uličnog kafemata ispijale Cappuccino, na jednoj od klupica parka. Ostala je bez posla, njen suprug je ostao bez posla, komšinica je izgubila borbu za opakim virusom, mnogi su ostali bez posla i svojih bližnjih.

Grejale smo smrznute prste još pomalo toplom plastičnom čašom.

Odgovora nema. I sve predugo traje.

Nekako mi se čini da će ova korona imati više nastavaka od španskih sapunica.

Želim novi početak ovog januara. Onako, svim srcem želim da želim sve dobro i pokoju svetlucavu pahulju. A to mi niko ne može zabraniti. Da maštam, ako smem da planiram ili pak osvežim sećanje.

Foto: Canva

Da li će sve biti kao pre?

Kao, recimo, onog leta kada sam jela neoprano voće, odlazila na lokalna kupališta i dočekala goste za svoju slavu.

Nedostaje mi bezbrižnost. Ona bezbrižnost kao kad koračate ulicama svoga grada opuštenih ramena i lepo složenih misli. Ostala nam je samo ona slatkoća u ustima Cappuccina koja me podseća na stare navike. Treba se držati starih navika.

E, u inat ovom sosu u kome se nalazimo.

I videćemo ko će pobediti.

A šta će biti?

Biće što mora biti. (mirno kažem)

Pod jelkom sam pronašla paketić snage koji mi je ostavio Ded Mraz.

Znači svom snagom moram dalje. Ne. Svi mi moramo dalje.

I da, izvinila bih se ovom novopečenom virusu Covidu, kao ja onomad novopečena mama što ovog januara ne skidam osmeh sa lica i slavim deceniju rođenja moga sina, malog fudbalera. 

I poručujem mu.

Svaki početak ima svoj kraj

Svakog nam je gosta tri dana dosta.

Ostarela sam ja, ostarićeš i ti.