Ljudski odnosinajnovijeNaslovna vijestPorodicaŽivot

Shvatila sam da ono što ne ide od početka lagano – nikada lagano neće ni biti

Sebe poznajem trenutno samo kroz ono što volim u tome što postojim.  

Nastavite niz.

Piše: Anja Abramović Redakcija

Provela sam detinjstvo među ovim drvećem na Kalemegdanu, radujući se luna parku, a  moja deca ovde dolaze kada god idemo u nešto što sam nazvala „AKCIJA!“, a tad kupimo kifle kod Aurelija na Trgu, dajemo novac uličnim sviračima, biramo knjige, pregovaramo oko broja vožnji, skupljam hrabrost za panoramu, a jednom čak i odnosimo helijumske balone odavde, tramvajem.

Mesecima već ne pratim ni jedan itinerer koji sam godinama do savršenstva razvijala – kore od čika Bore, Anđelkova suva goveđa, Jasnina jaja za koja tvrdi da su domaća, odnosno „domača“.

Sve ono što su bili čvrsti postulati, npr ishrane, raspršili su se kao prašina kada u nju uperimo svetlost. Ovih dana decu uglavnom hrane moji, jer je ovaj razvod došao u vreme raspusta.

Znam da ću se osećati smirenije kada sve tegle budu pune, i svi delovi frižidera budu u svakom trenutku odgovarali potrebama moje, sada, tročlane porodice, ako ne računamo mačora.

Briga da ću svoj život provesti zaključana u tuđoj svesti, ogledajući se u krivom ogledalu pogrešno odabranog partnera je svakako postala dovoljno jaka da je prerasla u odluku o odlasku.

U ovom suludom plesu koji nazivamo „međusobnim odnosima“  shvatila sam da ono što ne ide od početka lagano – nikada lagano neće ni biti.

Snagu da sa takvom odlukom istrajem dao mi je predosećaj samosvojnosti, pretpostavka samodovoljnosti, predstava o nekakvoj neustrašivosti.

A dobro je došlo i podsećati se što češće na sitne radosti života, znate na ono za šta kažu„male stvari“.

Te „male stvari“ često kriju velike izvore volje, ono „ja“ za koje se vredi boriti, čije specifičnosti vredi čuvati.

Znam da sam oduvek kod sebe volela ono što volim kod života – neke pojave, od kojih neke nikada nisam ni videla, neke predmete, koji nemaju materijalnu vrednost, i neke trenutke sa ljudima, za koje je potrebno da se gledamo u oči.

Foto: Canva

Krompiriće, helijumske balone, pingvine, penjanje na drveće, skretanja koja te odvedu na sasvim drugo mesto od onoga na koje si krenuo, senke drveća na zgradama i asfaltu, mirišljavu posteljinu, čekanje na hranu dok si gladan u restoranu, davanje imena predmetima, džez, to što postoji džez, Alhambru, Auroru Borealis, Toskanu, Andaluziju, izbacivanje stopala kroz prozor dok se vozim kolima, stajanje na prozoru u vozu, trenutak u kom shvatim da već dugo razgovaram sa skoro nepoznatom osobom i razgovor je zanimljiv, filmove koji su duboko ironični, Salmana Rušdija, Knuta Hamsuna, Milana Kunderu, zvuk talasa na praznoj plaži noću, trenutak u kom viknem „Hitno je“ a dvoje malih ljudi dotrče i poljube me, trenutak u kom smo ohladili sobu klimom, a onda potrčali ispod ćebenceta, bacili se i legli da se ugrejemo.

Sebe poznajem trenutno samo kroz ono što volim u tome što postojim.

Ono što ne volim, to me i ne zanima, time se i ne bavim, to ignorišem ili odrađujem, ali to me ne čini.

Sledeće je verovatno da volim što postojim jer postojim, ili da prema tome zapravo nemam svestan odnos.

Ko zna. Idemo dalje.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije