devojka-žuti-džemper
Lole iz komšilukanajnovijeO životu

Nemoj da me shvatiš pogrešno, ali…

Nemoj da me shvatiš pogrešno, ali ako se neko nikad nigde nije uklapao to si ti. Znaš koliko je mene ljudi pitalo dosad što se družim s tobom pa nikad ništa nisam rekla?!

Srbijanka Stanković

Foto: Unsplash.com

Otkad je znala za Joju, Mila je znala da joj nikad neće biti potaman. Valjda tome najbolje drugarice služe, da te kritikuju i tako bodre, mislila je. Ironično, njihovo drugarstvo je počelo preskakanjem lastiša u krugu zgrade, a završilo se na javnom parkingu jednog grčkog letovališta – istom rečenicom.

Nemoj da me shvatiš pogrešno, ali…

Tog vrelog julskog dana Mila se na pola letovanja spakovala i autobusom vratila kući. Nikad se više nisu družile. Na dugom putu do kuće, razmišljala je o tome kako je ta rečenica oduvek bila uvod u Jojin dugi samohvalospev koji bi poenitrala sa “ja tako mislim, a ti kako hoćeš”.

Samo što Mila nikad nije mogla “kako hoće”. Ni sa Jojom, ni sa bilo kim.

Budi dobra devojčica

Mila se seća da joj je majka bila divna. Mirisala je na vanilu i smejala se tiho, kao da je uvek u muzeju ili nekoj galeriji. Posle je izgubila tu suptilnost negde između neprestanog tumbanja smena i napornog rada u fabrici. Plela joj je kosu, pregledala domaći i govorila “budi dobra devojčica, Mila” – i kad se lepo ponaša i kad nešto uradi pogrešno. To skoro bezglasno svrdlo duboko joj se urezalo u glavu. Budi dobra, budi dobra. Budi dobra. Zašto nisi dobra, Mila?

Onda se jednog dana u stan iznad njihovog uselila Joja. Ona nikad nije morala da bude dobra.

– Nemoj da me shvatiš pogrešno, ali ti ne igraš šesticu pravilno. – rekla je pošto se Mila sva zajapurena uplela u lastiš. – Treba da se zavrtiš ovako, vidiš?

Bilo je nešto u Joji i njenom glasu zbog čega su sve devojčice počele da igraju šesticu na “ovako, vidiš” način. Počela je i Mila. Jednostavno je bilo važno sve što Joja kaže. Bilo da je to lastiš, domaći iz hemije ili kasnije – koji dečko ume da se ljubi, a koji je “klinac”.

Negde u šestom osnovne po prvi put je to “nemoj da me shvatiš pogrešno” zazvučalo kao “znam da ćeš shvatiti pogrešno” i Mila se razočarala. Ne u Joju, već u sebe. Tako je naučena – da se uvek trudi da bude dobra (i da nikad ne dobije potvrdu da to jeste).

Kako Joja ne mora da…

Joja je uvek mogla da ide na sve žurke, da se uspava za prvi čas ili uopšte ne ode u školu ako joj se mnogo spava. Nije morala da pita da izađe na kafu ili prespava kod drugarice. Dok je Mila rasla pritisnuta ograničenjima, zabranama i tihim “budi dobra” naredbama, Joja je mogla sve.

– Kako Joja ne mora da…

– Drugo je Joja. – rekla bi majka.

Joja je stvarno bila “drugo”. Kolutala je očima kad je profesori kritikuju (u redu, popraviću se), prva je imala pirsing u školi (Maja iz III-3 je videla od mene), prva skinula mrak (“nemate pojma kako je to, deco”). Najveća atrakcija je postala onog dana kada se sama dovezla u školu. Kako misliš, Mila, odakle mi auto? To je bar prosto, pretražiš na Internetu ponudu automobila, izabereš koji ti se najviše sviđa, ćale iskešira jer ga grize savest što te ne viđa i ćao! U tom automobilu su ispušile prve cigarete, ogovarale profesorku biologije i svaku novu devojku Jojinog tate. Ma šta me briga sve dok mi daje keš. Bilo je nečeg u njenom glasu zbog čega joj Mila nikad nije poverovala.

devojka-auto-sloboda

Foto: Unsplash.com

Kad ćeš da raširiš krila, Mila?

Svi su mislili da će se to drugarstvo raspasti samo od sebe. Negde kad su imale po 25, Milu je srela razredna iz osnovne škole i pitala:

– Mila, a šta se desilo sa onom malom Jovanom? Jojom? Kako se zvaše? Nikad mi niste išle jedna uz drugu, a sećam se da ste se mnogo družile.

– Družimo se i dalje. U stvari, sad smo cimerke.

– A, tako.

Joja se uveče nadurila.

– Šta je htela time da kaže, da si ti kao bolja od mene? – teatralno je započela raspravu. – Nemoj da me shvatiš pogrešno, ali ako se neko nikad nigde nije uklapao to si ti. Znaš koliko je mene ljudi pitalo dosad što se družim s tobom pa TI ništa nisam rekla?!

– Okej, Joja, ne diram te, šta ti je?

– Kad ćeš da raširiš krila, Mila? Uvek si bila dobra devojčica. Večito si u mojoj senci, stalno te nešto vučem, bodrim, a šta ti radiš? Kriješ se od stvarnog života, to radiš. Nisi ti neka princeza, znaš!

– Okej, vidim da nije trebalo ništa da ti kažem.

– Eto, i sad se povlačiš. Pogledaj malo istini u oči. Život je mnogo više od tvoja četiri zida.

– Moja četiri zida su i tvoja četiri zida, Joja.

– O ne, bogami, nisu! Joja ne zna za zidove!

Ironično, te večeri pali su svi Milini zidovi a podigao se jedan veliki – između nje i Joje. Ništa više nije bilo isto.

Odjednom se u kao nekom izokrenutom ogledalu pokazalo neko drugo rugobno lice. Umesto naučenog ja-sam-kriva-jer-nisam-dovoljno-dobra-osećaja, Milu su zasvrbela leđa i grudi, baš na onom mestu gde su joj nicala krila. Svakoga dana svakim svojim pokretom i korakom otvarala se prema svetu i videla: rasla je u kavezu.

Prvo na šestom spratu zgrade malog grada u proviniciji, u jednoj garsonjeri sa ocem i majkom. Onda na četvrtom spratu u trećem G bloku beogradskog Studenjaka i na kraju u malenom stanu u Zemunu sa Jojom. Znala je – nisu oni bili krivi. Ključevi su bili u njenim rukama. Samo: nije imala hrabrosti da izađe.

– Ti znaš da apsolutno ne možeš da utičeš na zdravlje svoje majke. Ne možeš da me ostaviš samu da bi nju negovala! – vikala je Joja na parkingu grčkog letovališta.

– Joja, je l’ ti stvarno misliš da ja mogu još pet dana da se izvrćem na pesku i kupam dok mi je majka u bolnici?

– Ne vidim kako možeš da joj pomogneš. Nemoj da me shvatiš pogrešno, ali ne bi me čudilo da te je slagala za infarkt samo da nam upropasti letovanje!

Da je bila samo malo manje dobra, Mila bi svojoj drugarici iz detinjstva opalila šamar na parkingu usred bela dana. Umesto toga, čula zveckanje ključeva i svoju slobodu.

– Lepo se provedi, Joja. Nisi u četiri zida.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije