devojka-migrena
Lole iz komšilukanajnovijeO životu

Nije to ništa, samo migrena

-Migrena, pa šta. Moraš malo da se otvoriš prema svetu, rekla je majka.
-O izvini, a šta predlažeš, da izađem na Terazije i vičem „Vasiono, čuješ li me?!“

Piše: Srbijanka Stanković

Foto: Unsplash.com

Migrene su počele kad je imala 14, otprilike pola godine posle prvog ciklusa. Budila bi se sa pulsirajućim  bolom uvek na istom mestu, koji se širio na celu glavu. Prvo ju je zbunjivalo, mučnina i povraćanje su je plašili i sramotili. Bila je jedina devojčica u razredu koja ima poštedu bar tri dana u školi kad dobije menstruaciju. Bledilo i hladan znoj pojačavali su osećaj teskobe i muke.

Tako je s migrenom, žao mi je što si baš to od mene nasledila, govorila je majka. Promeniće se to kad budeš dobila svoju decu ili bar ublažiti. Elena se pitala – kakve veze imaju deca i glava i razdirući bol koji je ščepao.

Vremenom se učila kako da se vlada kad je glavobolja savlada. Nakon brojnih ispitivanja i pregleda shvatila je da mora sama da pronađe formulu za sebe. Naručila bi prašak za glabovolju, vitamine, suplemente, preparate za jačanje imuniteta. Više nije bila toliko nemoćna, online apoteka može biti rešenje gde god da si i šta god da te zaboli. Ta dva tri klika na računaru bila su njen izlaz iz mučnog dana.

Ljudi, prelazimo na online

Onog aprilskog jutra kada je šefica izašla u glavni hol i izgovorila to čuveno „ljudi, prelazimo na online“, Elena nije znala da će toliko duboko zaroniti u sebe. Negde, u nekom malom kutku njenog sveta, kad je shvatila da četvrti dan provodi u istoj pidžami radeći bez prestanka, Elena je konačno mogla da odahne. Nije bilo nikog ko bi mogao da je pita: Je li sve u redu, Elena? Deluješ umorno. Deluješ zabrinuto. Nije bilo nikog kome mora po stoti put da objašnjava: ma to je samo migrena.

ruke-lekovi-visibaba

Foto: Unsplash.com

Nije morala da se budi svakog jutra dva sata ranije: da se popije kafu, vežba, našminka se i obuče. Niti da navlači osmeh kad joj nije do toga.

– Ne razumem zašto sve doživljavaš tako tragično. – rekla je majka. – Ponekad se ponašaš tako nezrelo i neodraslo. Šta ja treba da kažem, u tvojim godinama sam…

– Pa možda ja i jesam nezrela, mama. – Elena je prekinula jedan od majčinih tipičnih monologa. – Ne mogu svi biti tako naivno srećni u životu kao ti. Čujemo se sutra, ćao!

Vasiono, čuješ li me?

Možeš kad hoćeš da se vratiš na posao. Svi su se već vratili. Odakle ti to znaš, mama? Pa znam. Uostalom… Nije zdravo, Elena. Šta nije zdravo? Pa taj život koji vodiš. Lakše mi je da radim od kuće. Pogotovo kad imam migrenu.

Posle mesec dana svi telefonski razgovori s mamom su se slili u jedan kratak ali ujednačen i monoton – Elena bi volela da može da kaže – dijalog. No, to je uvek bilo mnogo više od dva ženska glasa koja se sudaraju, grle, pa ponovo sudaraju. U dobrovoljnoj samoizolaciji postalo joj je jasno – teško da će ikad više išta biti isto. Bilo joj je drago što više nije toliko izložena.

Ne razumem kako možeš sama po ceo dan. Bar da podigneš te roletne. To nisu roletne, već zebra zavese, i više mi odgovara ovo svetlo zbog kompjutera. Moram da radim, mama. Kompjuter! Samo kompjuter! A stvaran život? Šta sa stvarnim životom? Ako ovako nastaviš, nećeš ga imati. Migrena, pa šta! Ne bi ti škodilo da se malo otvoriš. O izvini, a šta predlažeš, da izađem na Terazije i vičem „Vasiono, čuješ li me?!“ Nemoj da si drska, Elena.

Ono što majka nije znala jeste da je Elenina drskost izbijala iz straha – groznog, parališućeg straha – da su svi oni u pravu. Da nikada neće iskusiti stvaran život, veličanstven, značajan. Zašto bi se onda trudila da dobije nešto do pola?

– Vasiono, čuješ li me? Čemu onda trud? – prošaputala je.

Šta te tačno sprečava da imaš veličanstven život?

Mama, ne mogu da razgovaram sada, stižu mi novi radni zadaci, moram da proverim mejl i evo, zagoreće mi, ‘ajd’ ćao, ćao! Dobro, poslala sam ti nešto na… Elena je nije čula. Izgubila se u dimu male kuhinje na sedmom spratu. Bila je subota i nije morala da radi pa je izabrala da neko vreme stoji na prozoru i gleda u Beograd. Više nije umela ni da plače, nije imalo šta da izađe iz nje. Kako se neko ko ima sve uslove da bude pun života oseća tako prazno? Depresija? Je l’ to odgovarajuća reč? Prezahtevna majka? Je l’ to adekvatna sintagma? Nisam dovoljno hrabra. TO je prava rečenica.

Disanje joj se ubrzalo, pa je odlučila umesto da krene dublje do sebe da se vrati računaru. Na ekranu je treperilo obaveštenje o gomili nepročitane pošte i gotovo se obradovala što će toliko biti okupirana – kad je ugledala. Mamin mejl. Jedno jedino pitanje unutra:

Šta te tačno sprečava da imaš veličanstven život?

Elena je mogla da rafalno otkuca kilometarsku poruku i napiše sve što njena majka želi i ne želi da čuje. Ali njeni prsti na tastaturi bili su mirni. Ringišpil u glavi kao da je ostao bez napajanja. Odjednom, sve ono što je izgledalo kao uzaludna borba postalo je samo – uzaludno. Jedino što ju je sprečavalo bila je ona sama. Jedno malecno uplašeno „ja“.

Tišina koja ju je obuzela na trenutak ju je podsetila na veliki meh na harmonici i na onu veličanstvenu melodiju koju samo što ne čuješ – ako imaš snage da razvučeš instrument i pustiš da vazduh prostruji.

Pustiš da život prostruji.

– Ništa me više ne sprečava, mama.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije