Ko želi da priča o natalitetu ne sme da ćuti o nasilnom i degradirajućem ponašanju medicinskog osoblja u porodilištima, naročito prema ženama koje prvi put postaju majke.
Vice.com
Foto: Unsplash
Akušersko nasilje predstavlja zlostavljanje žena tokom trudnoće, porođaja i postpartalnog perioda. Kod žena koje su ga preživele ostaju duboke posledice, često i psihičke i fizičke. Neke žene se mesecima kasnije bude u znoju jer su sanjale svoj porođaj. Neke i dalje osete kako ih ,,zateže” ožiljak, seksa se plaše, a o sledećoj trudnoći više ne pomišljaju.
Jedan od najkontroverznijih procedura kroz koju prolaze brojne porodilje je epiziotomija (rez međice), koja se vrši čak u oko 90% slučajeva kod prvorotkinja. Epiziotomija nikako nije preporučljiva kao rutinska jer predstavlja rizik za javljanje komplikacija. Epiziotomija je prihvaćena u širokoj praksi odavno, a istraživanja o njenoj (ne)učinkovitosti dolaze kasnije. Za poređenje, u Danskoj je na nacionalnom nivou procenat izvođenja epiziotomije 6%.
Nasilje na porođaju je toliko normalizovano i očekivano – ,,Ja sam srećom SAMO bila uspavana bez svoje volje, iako su mi rekli da ću se dogovoriti sa doktorom” ili ,,Ja SAMO imam psihičke traume” – rečenice su koje ćemo i previše često čuti od žena koje su se porodile. Ono što laički opisuju kao ,,najlepši dan u životu” je za mnoge dan prožet nasiljem, tugom, bespomoćnošću, koji ostavljaju duboke posledice i često izazivaju ozbiljan posttraumatski stresni poremećaj.
Ipak, društvo normalizuje ove događaje, te većina ovih traumatičnih priča ostane neispričana, sakrivena ispod tepiha, gde i žrtva sama pokušava da zaboravi, misleći da je tako moralo. Zbog toga prenosimo iskustva četiri žene koje su odlučile da ispričaju šta su preživele u našim porodilištima.
One nisu izuzetak, već norma, standardna iskustva na koja ćutimo jer mislimo da to tako mora. Nažalost, statistike o ovome gotovo da nema. Obrazovanja o ovoj temi još je manje. Normalizovali smo da se prema ženi u porođajnoj sali ponašaju kao prema životinji.
Ipak, moramo učiti, i moramo znati svoja prava. Ne možemo čekati da nas neko spasi, već moramo same delovati. Samo pročitajte ova svedočenja i biće vam jasno zašto.
Sa sagovornicama razgovarala administratorka Instagram profila @kriticki.
Nisam smela da imam prirodni porođaj jer imam anomalno usku karlicu, 6 cm manju od normalne. Svejedno su me naterali na prirodan porođaj bez epidurala, narokali oksitocinom i vezali kao raskrečenu žabu. Najgori, najogavniji dan u mom životu.
Nikakvo ,,detešce” ne može da izbriše taj užas, pogotovo jer se detešceta i ne sećam s obzirom na to da sam doživela srčani udar od traumatskog šoka koji nije nikako tretiran i nikako zabeležen, samo su mi gurnuli nitroglicerin pod jezik. Babica je urlala na mene zbog toga što sam baš BAŠ jako krvarila i zbog toga što mi je cela posteljina bila krvava. Doktorka se iživljavala odbijajući mi čak i epidural. Posle se ispostavilo da joj nije ni palo na pamet da zove anesteziologa.
Imala sam dve plastične operacije zbog prosto jezive epiziotomije (koja nije bila potrebna jer mi je dete bilo teško 2.600 g), ali me svejedno užasno boli svaki dan, svaki trenutak, nekad čupam sebi kosu zbog toga prosto, očajna sam, a s tim ništa ne može da se uradi jer su prekinuti nervi – kako mi je rečeno.
U 4 ujutru sam došla u bolnicu, na šta su mi rekli da je sve savršeno, a za karlicu rekli da je normalno da se ,,užim trudnicama” razdvoji simfiza na porođaju, i da se opustim.
Kad sam došla kod privatnog lekara on je bio šokiran, rekao je da je takve povrede video samo posle saobraćajne nesreće.
Da, moje dete je imalo glavicu 6 cm užu, obično je to oko 35 cm, on je jadničak imao 29 cm, taman tih 6 cm koliko je moja karlica uža. Hvala bogu da nije imao većih posledica.
Najgori, najgori dan u mom životu. To šta rade ženama, ne rade ni životinjama u najgorim eksperimentima.
Mene je anesteziolog zlostavljao jer sam pred porođaj pojela malo plazme. Carski je bio zakazan za sutradan ali su krenule kontrakcije. Hteli su da mi isperu želudac jer sam to jutro pojela to malo plazme. Gurali mi crevo kroz nos i raskrvarila mi sluzokožu, onda se drali na mene jer imam devijaciju a nisam rekla.
Pošto sam gutala krv, nisu mogli da mi uguraju crevo, prosto, slivala se krv. Onda su me naterali da sa kontrakcijama, kateterom i infuzijom pokušam da povratim. Ridala sam i gurala prste sama i bosa na pločicama WC-a, jedna čistačica me je čula i došla da mi pomogne, mazila me, umila.
Kad nisam mogla da povratim, anesteziolog me je stavio na sto, vezao i rekao da ću umreti jer nisam povratila i da nikad neću videti svoje dete, da će ona rasti bez majke a ja umreti na porođaju.
Počela sam da vrištim, a on mi je na silu stavio masku preko lica i uspavao me.
Nepotrebno je reći da je moja ćerka jedinica. Za šest dana je 11 godina od toga, ja još uvek ne mogu da izgovorim ovo bez da mi liju suze.
Zbog komplikacija sam išla kod privatnog ginekologa. U osmom mjesecu odem kod ginekologa u državnoj bolnici u Kotoru. Ispred vrata, prva na redu, čekam sa mužem. Dolazi još jedan par. Ubrzo i doktor. Doktor pruža ruku muževima, ne nama. Prvo pitanje, odakle ste, gdje radite. Par koji je došao poslije nas iz dobrostojeće porodice, pomorac. Uvodi ih prve. Ulazimo kasnije mi. Dreka zašto nisam dolazila od početka trudnoće. Objasnim.
Na ultrazvuku pokazuje kako bebi nije srazmjerna glava sa tijelom, viče ,,OVO NIŠTA NE VALJA”. Ugojila sam se 20 kg do kraja trudnoće – na kontrolama i na samom porođaju mi je rekao sledeće:
,,Mrzim kad mi dođu debele krave da se otele”.
,,Ako te boli ovo (nabijanje ruke pred porođaj, pri kontrakcijama) – nema šanse da se ti možeš porodit prirodno, nemaš šta da ga tražiš”.
,,Kako držiš to dijete, kakve ste mi vi nove majke danas”.
Mužu, na račun moje debljine: ,,Što si je puštio da se ovako nagrdi, znaš da ti vjerovatno nikad ova kila skinut neće”?
Porodila sam se carskim rezom, ni dan danas ne znam zašto. Doktor je rekao da MORA. Sestra da je tako bolje. Druga sestra da je ,,vjerovatno pupčana bila kratka, to najčešće bude razlog”.
Beba je bila mala, 2,700. Nisu mi ga pokazali dan i po. Dolazile sestre u sobu da pitaju čija je ono mala beba. Pritom ja umirem od brige jer sigurno nešto nije u redu, svi pitaju zašto je mala beba a niko mi ništa ne govori, niko bebu ne donosi.
Bilo je grozno. Posteljina krvava, zidovi se gule, hrana kao što uglavnom jeste u našim bolnicama. Sve to na stranu… Ali smijanje sestre jer ne mogu sama da se sagnem i obučem mrežaste gaćice, komentar druge sestre jer me uhvatila nesvestica pod tušem da je slučajno ne diram tim krvavim rukama, činjenica da sam poslije sati vrištanja bebe, sa svježom ranom sama ustala u 2 ujutru i uzela moju bebu iz boksa, jer su obje dežurne sestre spavale u sobi pored (ne, nikad mi neće biti žao što sam ga uzela tu noć jer je samo za tu noć, dojenjem, dobio 25 grama, onako mali)… Pripravnici koji vam bulje u vaginu a da vam niko nije rekao da će doći 6 stranaca u sobu to jutro.
Doktor je neko ko uzima debele koverte. Neko ko komentariše prethodne porodilje sa drugovima po gradu. Doktor koji mamuran dolazi, ili nekad i ne dolazi na posao. Pa zakaže carski jer ima još sat vremena do kraja smjene, a porodica nije dobrostojeća pa će koverta biti tanka. Doktor koji je položio zakletvu da bi diplomu okačio na zid, i na osnovu nje glumio Boga i batinu. Doktor koji mi je stvorio pakao od života naredne tri godine, sa sve posleporođajnom depresijom.
Dan danas, kad god neko pomene pomenutog doktora, imam nagon za povraćanjem. Kad god kažu koliko su mu stavili u kovertu, muka mi je. Isti moj muž mi je rekao ,,pa morao sam mu dati, zamisli kakav bi tek bio prema tebi da mu nisam ništa dao”.
Zamisli, da mu nisi ništa dao.
,,Vodio me je doktor za koga nemam jednu ružnu reč da kažem. Nažalost, smena mu se završila u 20 h, kada me je preuzela nova ,,garnitura” lekara. Ne znam ime ni doktorke, ni babice, ni pedijatra… baš nikog. Kada je počeo porođaj, prvo su se bunile jer sam relativno skoro primila epidural, pa nisam osećala napone uopšte.
Vezale su mi noge i rekle da pratim instrukcije. Kad dođe napon, babica je govorila da jako guram. Zbog atrofije mišića to nije bilo dovoljno jako. Umesto nekog konstruktivnog saveta, dobila sam urlanje kako želim da ubijem svoje dete, kako sam tako užasna majka, kako je ne volim i kako me baš briga…
,,Je l’ nećeš da guraš kako treba?! E, sada ćeš da vidiš!”
U jednom trenutku, revoltirana doktorka je rekla: ,,Je l’ nećeš da guraš kako treba?! E sada ćeš da vidiš!” i najjače moguće laktom stiskala i gurala bebu, da bih osetila bol, gurala mi je lakat ka rebrima, pa tek onda na dole. To je jedini momenat kad sam vrisnula od bola, do tada sam se stvarno trudila da budem ok, da se ne čujem. Babica je pitala da li da radi epi, doktorka je, besno viknula: ,,E, sad je seci!”
Babicu i doktorku više nikad nisam videla, niti mi piše na dokumentaciji ko su.
*Imena sagovornica su izmenjena.
Izvor: Vice.com
Prenosimo. Ustupamo prostor. Stavovi iskazani u prenesenim tekstovima su lični stavovi ili stavovi redakcija u kojima je autor zaposlen i nisu nužno stavovi Lola magazina.
