Zauvijek fosil tvojih pjesama postoji na mome srcu okamenjen

Slutim da si snio
smotuljak kose plave,
možda i malog Ciganima sa violom
i perom u šeširu,
možda i onog pijanog Vasu
I njegove konje vrane po livadi razigrane.

Slutim da si snio
Bačku, Banat i Srem,
nežnu, belu legiju
kako juriša na grad,
u srebro okovan tvoj Novi Sad
i možda ti je lako lutnja
brujila slutnja
šta bi značio taj san.

Slutim da su kroz maglu treperile mandarine,
sveće na torti
i staklene oči malih, belih zečeva
koji sada ćute u horu.
Možda si ti slutio i sam
da će se sutra pred kapelom
okupiti nobles i šljam,
da će ti plesti lovore
i da ćemo ti
protiv tvoje volje
ipak držati govore.

Slutim da si snio
Tisu kad nadolazi,
onaj Dunav, dubok i strašan
Begej, Drinu
i sve rijeke koje su nas razdvajale
i sve mostove koje si gradio
da nas spoje.

Slutim da si snio
onu zvezdu koja će zauvek ličiti na Beograd,
Sarajevo, Zagreb i Ljubljanu,
Pulu, Mostar, Skoplje,
Podgoricu, Osijek i Prištinu
i sve naše gradove
i neke nove klince
postrojene u zvezdane bataljone
kako dugo mašu
cirkusu koji ovaj put
odlazi zauvijek.

Ostaće okrugli trag
na mestu šatre
tu gde si se ti hrvao sa tigrovima
i možda će masa naći nove pajace lako,
ali tebi ću reći
i više nikom
i više nikad
svi će oni biti nekome slični,
samo si ti unikat.
Naš si mali čarobnjak,
slutim da si i to znao
i spavaj samo,
ma ne znaju oni šta mi znamo.

Laku noć, Đole.
Hvala ti za umjetnost.