LjudiLjudski odnosinajnovijeNaslovna vijestPorodicaŽivot

Kratka priča: Čin ljubavi

Aparthejd (na afrikaansu apartheid što znači odvojenost, razdvajanje) je bio socijalni sistem, koji je sprovodila vladajuća bijela manjina u Južnoj Africi u 20. vijeku.

Njime je stanovništvo Južne Afrike podijeljeno na bijelce, crnce, Indijce i obojene (mulate).

Milanka Blagojevic

Po aparthejdu, crna većina je bila segregirana i bila joj je uskraćena politična i ekonomska jednakost sa bijelcima.

Godine 1949. donesen je zakon koji je zabranjivao mješovite brakove.

Godine 1950. uveden je zakon po kojem je bijela osoba krivično odgovarala ukoliko bi imala seksualne odnose sa drugom rasom.

 Huri Hamond

 JUŽNOAFRIČKA REPUBLIKA

ČIN LJUBAVI

Sećam se kako sam se budila sa sunčevim zracima koji su blago dodirivali moje lice kao da me gurkaju da otvorim oči. Teško je poverovati da sam spavala čitav dan i noć.

Dobro sam se osećala, spremna da se suočim sa teškoćama koje su me sustizale poslednjih deset meseci i koje su kulminirale u krajnjem haosu tokom poslednja tri meseca.

Bila je to 1980. godina, era napretka skoro na svim poljima od nauke, medicine, kompjutera, do ženskog libida i seksualne revolucije. Generacijski jaz je postao nešto manji u poređenju sa šezdesetim i sedamdesetim, činilo se da su ljudi osetljiviji za nove ideje i promenu.

Bila je to nova era, gde je sloboda bila lozinka. A ipak, bila sam tu i ja, ležeći, osluškujući prigušene jecaje moje majke, koji su se probijali do moje sobe, kroz hodnik, pošto sam morala da donesem odluku koja će svakako povrediti ljude koje volim.

Odluku koja će me odcepiti od voljenih; odluku koja je značila da napustim svoj rodni grad. Kako sam volela brežuljke na koje sam se pela još kad sam bila visoka do kolena, i hladne vode reke u kojoj smo plivali vrelih letnjih dana kao deca. Sve te stvari su bile deo mene, nevidljiva koža, koju ću morati sa sebe da rastrgnem, ukoliko rešim da se udam za čoveka koga volim.

Treba li takva jedna svakidašnja dogodovština kao što je brak da pogodi moj život tako mnogo?

Da, na žalost hoće, jer u ovoj eri osamdesetih, mi ovde u Severnom Kejptaunu Vrigurga, i posvuda drugde u Južnoj Africi, i dalje stojimo u mračnim vremenima, gde je brak među različitim rasama ružna reč, neizreciva, izbegavana i kriminalni prekršaj.

Foto: Canva

Biti uhvaćen pod zakonom o nemoralnosti je bilo akt sramote i za crnce i za belce ove zemlje. Ovaj podli zakon je zabranjivao čoveku da voli drugoga drukčije boje kože. Čovek je bio smeštan u sekcije od superiorne do inferiorne, gde su degradacija i sramota bili ogrtač, a unutrašnja borba i sukob srž.

Kako je tužno da čovek može da primeni takve zakone protiv čoveka, ne protiv zveri ili vanzemaljaca, već protiv svoje sopstvene vrste, čoveka.

„Aparthejd” nije još podigao svoju ružnu glavu u mom pravcu; bio je naravno tu; bila sam rođena u njemu, i podignuta po normama sistema, i živela po propisima sistema, ali mi to nije smetalo. Bila sam skoro kao i svi ostali u južnoafričkom gradu ili varoši.

Ja sam Indijka. Rasna grupacija kojoj sam pripala, pošto je moj pokojni deda došao iz Indije, a ipak kada bih bila poslata da živim u Indiji, bila bih potpuni tuđinac. Nikada nisam bila tamo. Naravno, naučili su me kakva je klima tamo, gde se nalazi, koje useve gaje i koliko puta godišnje pada kiša.

Oh, da, ponosna sam na svoje nasleđe, i dalje vodimo indijski način života, ali da li smo mi zaista kao Indijci rođeni i odgajani tamo? Da li smo kvalifikovani da se nazivamo Indijcima?

Govorimo engleski i afrikanski po našim školama, tako da se indijski jezik retko koristi: većina nas se oblači po zapadnjačkom stilu, živimo u pozapadnjačenim kućama; da li ja zaista poznajem Indiju? Ne bi li bilo prigodnije da se zovem Afrikanka?

Ja sam Afrikanka, svi smo mi to; mi deca ove zemlje, upravo ove zemlje koja nas je othranila svojim usevima; upravo ove reke koja obezbeđuje vodu koja nam je potrebna da bismo preživeli…

Poznajem njen narod, znam šta ih tera da pevaju, mogu da osetim šta im se dešava u grudima i znam za čim žude. A ipak smo stavljeni u grupe belaca, Indijaca, obojenih i Bantu, a izraz „Afrikanac” je zaboravljen.

Mi više ne pripadamo zemlji, date su nam sekcije zemlje, svaka grupa na svoju sopstvenu sekciju, nije trebalo prelaziti granice, i strah je rastao.

A ipak kada sam prvi put ugledala Pitera, to nije bilo kao da sam prelazila granicu. Bio je tek tu: mlad, vitalan, zgodan sa zlatnim srcem. Takođe je bio beo!

Znala sam da je tabu spetljati se s belcem, ali kako je vreme prolazilo, nisam marila zbog boje njegove kože, niti on zbog moje. Bili smo dva mlada bića, i imali smo toliko toga da uradimo, toliko toga o čemu da pričamo da smo smeli s uma da smo prešli granicu. Tako smo neprimetno dosegli jedno drugo, i ušetali u život jedno drugome i sve što s tim ide, a da to nismo ni primetili.

Naši dani su bili ispunjeni smehom kao kod bilo kog zaljubljenog para, a život je bio sjajan.

Kad god bih ga pozvala kod svojih, bila bih povučena u stvarnost. Da, shvatila bih da sam prešla granicu koja je bila tabu, uradila sam neizrecivo i sramota je moja kazna. Prohujali su bezbrižni dani, i sve što sam mogla da osećam to je krivica, kao da sam počinila izdajnički zločin.

Nisam mogla da shvatim da se nešto što je činilo da se tako dobro osećam i da budem tako srećna može smatrati zločinom. Majka me je gledala s tako velikom tugom. Možda je mogla da predvidi šta me očekuje. Volela me je i nije želela da budem povređena. Isto tako, kako je Piter bio belac, nije imala poverenja u njega.

Kad god bi Piter bio kod mene u kući, atmosfera bi postala napeta, i ja sam bila hladna i uplašena. Naši susedi nisu bili drugačiji; i oni bi šaputali, i sarkastično se smeškali. Mogla sam da osetim da me ismejavaju.

Tako su se naši sastanci nastavili, ovoga puta kradomice, ali ovi sastanci nisu bili isti kao ranije, mi više nismo bili zaljubljeni par, već begunci u mraku, sami, držeći se jedno drugog sada više nego ikada ranije, veza je postajala jača; nismo se plašili. Strah moje majke da ćemo biti uhvaćeni zbog prekršaja zakona o nemoralu, uskoro se ostvario.

Jedne večeri, za vreme našeg tajnog sastanka, s Piterovim kolima parkiranim u mračnoj bočnoj ulici, na nas je grubo navalila blistava svetlost iz lampi pritisnutih o prozore njegovih kola. Tako sam se uplašila, i jedva da sam mogla da razaznam o čemu viču.

Vikali su na nas, ljudi su okružili kola, neki u uniformama a drugi u civilnom odelu. Naglo su otvorili vrata od kola i izvukli nas napolje. Bezalkoholno piće mi je ispalo iz ruke na suknju, bila sam mokra. Suknja mi se prilepila uz noge što mi je davalo osećaj da sam gola u očima svih koji su me okruživali.

Stajala sam tamo, drhteći u hladnoj junskoj noći, a njihove svetiljke su me zaslepljivale. Sve što sam mogla da čujem i vidim bili su ružni glasovi ljudi bez lica: gigantske senke su lebdele iznad mene i ja osetih kako me uguravaju u policijski kamion.

Viknuh Pitera, ali očigledno on je već bio uguran u obližnja policijska kola. Moje reči protesta da nismo ništa rđavo radili su padale na gluve uši. A moji jecaji su bili ugušeni njihovim prezrivim i pogrdnim rečima koje su mi dobacivali.

Posle skoro čitave večnosti, policijski kamion se zaustavi i sve što sam čula bio je zveket katanaca. Našla sam se u maloj blještavo osvetljenoj prostoriji, sama i tako uplašena. Nisam mogla da prestanem da drhtim.

Uđe čovek u belom mantilu. Nisam znala šta se događa. O čemu se tu radi? Šta će mi uraditi? Pogledao me je najhladnijim očima koje sam ikada videla, i onda mi najavio da je on državni lekar. Onda mi je sinulo (krajnja degradacija, osetila sam u tom trenutku da je nepremostiva) da će me pregledati.

Setila sam se da bi se neko uhapsio po Zakonu, mora da postoji dokaz seksualnog odnosa, ali činjenica da ga mi nismo imali, nije predstavljala nikakvu razliku. Degradacija je bila tu, prljavština je bila tu i, bez obzira na rezultat pregleda, osećala sam se jeftinom i iskorišćenom.

Naravno neću otići u zatvor, ali je nešto dragocenije oštećeno. Čitavo samopoštovanje koje sam imala, bilo je brutalno strgnuto sa mene od ovih takozvanih poštovalaca primene zakona: ovih koji su tu da bi nas zaštitili.

Da li je prestupnik u stvari žrtva?

Posle toga, pustili su me da odem. Majka me je čekala u dnevnoj sobi. Bore na licu su joj se još više isticale. Iznenada je izgledala ostarela. Nisam sebi mogla da oprostim, ja sam za to bila odgovorna. Onog trenutka kada sam je takvu ugledala znala sam da moram da ispravim stvari. Morala sam da učinim promene, da vratim naš život na način kakav je bio, ali sam se pitala da li će ikada ponovo biti isti.

Obećala sam samoj sebi da nikada više neću videti Pitera jer nismo pripadali jedno drugom.

Sledećeg jutra mi je Piter telefonirao. Bio je izbezumljen, nije mogao da dođe i poseti me po svom oslobađanju jer je podozrevao da će ga oni pratiti. Makar su mu rekli da su mene pustili da odem kući. Sada je želeo da me vidi više nego ikada.

On je bio borac, za razliku od mene: ovaj incident ga neće zaplašiti. Tako, obećanje koje sam sebi dala upravo prošle noći bi brzo zaboravljeno i naši sastanci su se nastavili…

Postajala sam smelija i ljuća.

Bio je to bes protiv onih senki bez lica, državnog doktora, moje porodice, mene same i sveta.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije