majka-ćerka
Lole iz komšilukanajnovijeO životu

Čuvaj ruke, mama. Čuvaj svoju dušu

– Lepo je to, Majo, al’ što da se trošiš na mene? Može majka da pere sudove k’o i dosad.
– Ne može. Čuvaj ruke, mama.

Piše: Srbijanka Stanković

Foto: Pexels.com

Majka je spustila dve šoljice kafe na kariranu mušemu u kuhinji. Sto se blago zaklimao i od tog pokreta Maji je nešto zaigralo u stomaku. Pogledala je gomilu sudova posle ručka na sudoperi, pa onda majčine ispucale ruke. Prošle nedelje kad je bila kod roditelja, činilo joj se, bili su manje stari.

Ustala je da opere sudove, pre nego što je majka zaustavi. Znala je napamet taj razgovor: Gde ćeš ti to? Da operem sudove, mama. Ma nećeš ti prati! Ja ću, sedi da popijemo kafu. Ali mama… Ali ništa. Sedi, da te vidim još malo.

Maja bi se vratila za sto, razgovarali bi još pola sata, sat i onda bi sela u auto i odvezla se u grad. Idi, idi, nemoj da te uhvati sumrak u vožnji, govorila je majka na kapiji. Maja bi svaki put pogledala njene ruke na ogradi i mislila: što nisam oprala glupe sudove?

Čuvaj ruke, mama

Te nedelje, posle ćufti i masnog paradajz sosa, otac se zavalio u svoju zelenu fotelju i uključio televizor. U maloj kuhinji je mirisala kafa. Maja je ustala sa stola i požurila prema sudoperi, ali kao i svaki put, majka ju je sustigla.

– Ma gde ćeš ti to?

– Da operem sudove, mama. Nemoj da se raspravljamo.

Majka je krenula s onim njenim istim: ma nećeš ti… Ali je Maja prekinula, žustro trljajući sunđerom stare keramičke tanjire sa narandžastim cvetićima.

– Pogledaj, mama. – rekla je tiho. – Ja sam smislila i rešila.

– Šta si smislila?

– Kupujem ti sudomašinu!

– Ma ‘ajde! – odmahnula je majka rukom. – Šta će to meni, ne troši se!

– Ne kupuje ona to tebi, no sebi. Da ne mora više da pere sudove. – ubacio se otac u razgovor.

– Kad sam ja to prala sudove? Vidiš da mi nikad ne da! – nije se dala Maja. – Ja sam već odlučila, ti samo treba da izabereš boju.

Majka je blago otvorenih usta, sa ispucalim prstima na tacni šoljice za kafu gledala šta joj ćerka pokazuje na telefonu: bosch sudomašina, 5 temperatura pranja, štedi struju, štedi vodu. Možeš da biraš broj kompleta, ima i manja, za tebe i tatu. Postoji eco program, ne treba ni da je čistiš – ima program za čišćenje mašine za pranje sudova. Slike su se samo menjale: imaš belu, sivu, inox, sa dve ili tri korpe. Energetski razred, to tata zna, A, A+, A++, A+++, vidiš?

Maja je govorila neke nepoznate reči: Dozirni asistent, Aqua-Sensor, mogućnost kasnijeg uključivanja, pa ih je posle objašnjavala. Vidiš, ne možeš nikako da pogrešiš, sudomašina umesto tebe dozira deteržent, ako imaš posla ili treba da izađeš, napuniš je i podesiš da se ona uključi za sat, dva, ceo dan ako treba.

– Lepo je to, Majo, al’ što da se trošiš na mene? Može majka da pere sudove k’o i dosad.

– Ne može. Čuvaj ruke, mama.

Može li se majka razmaziti?

U nedelju popodne, Maja je po prvi put posle dužeg vremena vozila mirnijeg srca od roditeljske kuće do stana. Majka se bunila, šta će njoj ta mašina, njih je dvoje, ne mora, ne treba, što se troši. Otac se smeškao: rešila da razmazi majku pod stare dane. Maju je žacnulo ovo „pod stare dane“, ali nije htela da pokvari trenutak.

Može li se majka razmaziti? – pitala se. – Kako drugačije da pokažeš ljubav nego da joj kupiš kremu za ruke i, eto, sudomašinu?

žena-sudovi-sudomašina

Foto: Pexels.com

Tog dana su ručali sarmu. Cela kuća je mirisala na detinjstvo, na one tihe, a opet užurbane dane kad bi se vraćala iz škole sa teškim rancem na leđima i još s vrata vikala: Mama, tata, stigla sam! Petica iz matematike i srpskog! Jedina u odeljenju!

Majka bi, otkad pamti, bila za sudoperom i nešto prala. Nosila je žuto zelenu kecelju, kosa bi joj bila visoko podignuta, a osmeh širio preko celog lica na pomen odličnih ocena. Bravo, bravo, ljubila bi je u obraz, u glavu, al’ ruke – majčine ruke – uvek mokre od sapunice bile bi i dalje tamo negde, iznad sudopere, u ne-zagrljaju. Je l’ sve majke tako rade?

– A kog da razmazim nego majku i tebe, ha? – pitala je oca.

Čuvaj dušu, mama

Maja je bila jedinica, jedna od onih koju je do koske znalo da iznervira kad kažu: svi jedinci su razmaženi. Kad je bila u osnovnoj školi, nije umela da odgovori na te nepravedne optužbe. Bilo je dovoljno da kaže kako nema brata ili sestru, pa da joj zalepe s (p)o(d)smehom etiketu: ah, pa mora da si razmažena! Mamina beba!

mama-beba-ruke

Foto: Pexels.com

U srednjoj školi se bunila: To je stereotip! Ali nije uspevala da objasni drugima da to što je mažena ne znači da je razmažena. Jednom, već je studirala, došla je kući za vikend i čula majku kako mirnim, blagim glasom priča komšinici, novopečenoj mami:

– Ljubav ne može da razmazi dete. Ja sam moju Maju svuda sa sobom vodila. Nosila sam je, sećam se, a moja svekrva kaže – spusti to dete, ne navikavaj ga na ruke! A na šta ću da je navikavam nego na svoje ruke?! Celo Majino detinjstvo išla je za mnom i govorila: čuvaj ruke, ženo. Nisam znala kako da joj kažem da ja s detetom u rukama čuvam svoju dušu.

Te su joj se reči urezale u glavu, kao one brazde ispucale kože na majčinim rukama.

– Nemoj da mi slučajno tata kaže kako si opet prala na ruke, čuješ? Čuvaj dušu, mama.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije