Ovde, na Zemlji, zaista ume da bude strašno
Za početak jedno bizarno sećanje: godina je bila dvehiljadita i učiteljica nas je pitala koju bismo planetu Sunčevog sistema obišli, da možemo.
facebook.com/ Stefan Janjić
Nakon što su Jupiter, Saturn i Mars prikupili najviše poena u odeljenju, učiteljica je slavodobitno saopštila da bi ona – da može – obišla Zemlju.
Dobro, šta da se radi, bilo je očigledno da je ovo trik-pitanje postavljeno samo zato da bi se nama, tako neskromnima, isporučilo nekakvo naravoučenije, ali nisam bio naročito impresioniran tim šibicarenjem.
Moj glas je otišao Plutonu, verovatno zbog naivnog uverenja da je to maksimalni domet, pa kad već možemo da maštamo – hajde da maštamo do kraja.
Šest godina kasnije, eto nas u Crnoj Gori na letovanju. Na naslovnoj strani „Blica“ pisalo je da Pluton više nije planeta. Sećam se da mi je bilo strašno krivo: maleni Pluton je, udaljen pet milijardi kilometara od Zemlje, čekao da se u nekakvoj Češkoj odredi njegova sudbina.
Dosta zeznuta stvar, priznaćete: večiti si autsajder iako se milionima godina cimaš u krajnje neljudskim, ledenim uslovima. Otkriju te 1930. i precrtaju 2006. godine: Pluton je bio planeta taman toliko koliko stane u jedan prosečan ljudski vek.
Godine 2015, „Novi horizonti“ su nam poslali prvu pravu sliku Plutona i to je jedna od najlepših fotografija koje je čovečanstvo ikad videlo. I slika i biografija: jer na njoj se vidi koliko je naš namučeni brat izubijan i izudaran, što asteroidima što krizom identiteta, ali ne posustaje: i dalje se bori, i dalje ima veliko srce.
Foto: Canva
Kada bi Pluton nestao, bila bi nam – zbog brzine svetlosti – potrebna četiri i po sata da to i shvatimo. Zvezde iz Velikih kola udaljene su od Zemlje otprilike 80 svetlosnih godina. Ako tamo ima nekakvog živog sveta s moćnim teleskopima, oni vide našu planetu kakva je bila na početku Drugog svetskog rata.
Daleko, daleko od nas, postoji nekakav Stefanov kvintet galaksija (zaista se tako zove, nisam ga prisvojio), i ako neki Stefan odande posmatra Zemlju, videće svetlost koju su pogledom ispratili preci dinosaurusa.
Međutim, ako nigde u zvezdanom komšiluku nema živog sveta, znači li to da su sve zvezde Mlečnog puta uzalud sijale milijardama godina, sve dok se na majušnoj Zemlji nije pojavio prvi stvor koji je tu svetlost mogao da vidi?
Postoji jedan trik koji uvek upali: kad osetim talas nespokoja, odem na Jutjub da gledam klipove o svemiru. Ovde, na Zemlji, zaista ume da bude strašno. Recimo, „Blic“ je na današnjoj naslovnoj strani predstavio 30 „najmoćnijih ljudi u Srbiji“, a ja sam se uplašio i njih i njihovih osmeha i njihove moći i Srbije.
Dovoljan je, međutim, jedan snimak iz svemira da me privremeno vrati u ravnotežu.
Foto: Canva
Sve je u kosmosu toliko veliko i prostrano, opasno ali i organizovano. Mirno. Vidiš koliko je Zemlja mala, koliko si ti sitan, i učini ti se da sve svoje muke možeš spakovati u kutiju od šibica, a da u njoj ostane dovoljno prostora da se potrpaju svi „najmoćniji ljudi Srbije“.
U jednom Jutjub videu izračunato je koliko bi nam hiljada godina trebalo da napustimo Mlečni put, ako bismo se odmah spakovali i krenuli. Neko je ispod toga ostavio komentar „I posle ovoga te je zaista strah da pozoveš tu devojku na dejt?“.
Pomislim na minut da ću nadalje ići kroz život neustrašivo, vođen tom beskonačnom, svemirskom perspektivom, ali me glas moje učiteljice, lokalpatriotkinje Zemljanke uvek vrati tačno u Novi Sad.
U snimcima o svemiru malo toga razumem, pogotovo kada se približimo hemiji i fizici, ali i ne tražim da mi sve bude jasno: ja sam, na kraju krajeva, tu da se divim.
Divim se i onima koji uspevaju da razumeju ono što ja nikada neću moći. Divim se, ovih dana, i Juriju Gagarinu dok čitam o njegovom životu. Otac mu je bio stolar, a majka je muzla krave na kolhozu; za vreme rata nije bilo udžbenika, pa su deca učila slova iz brošure „Borbeni propisi pešadije“.
Svestan sam toga da je Gagarin odabran za put u svemir baš zato što je čovek iz naroda, zato što je izgledao kao dobričina. Svestan sam i toga da me priča o njegovom detinjstvu pogađa baš tamo gde je predviđeno da me pogodi, ali se ne opirem tome, puštam da me kupi, lukavo i slatkorječivo.
Kad je, po povratku iz svemira, gde je svake sekunde nešto moglo da eksplodira, sleteo na uzorano sovjetsko polje, prve su ga ugledale neka žena, Ana Tahtarova, njena ćerka Rita i jedno tele. „Naši smo, drugovi, naši“, rekao im je Jurij, videvši da su se uplašile njegovog narandžastog skafandera.
„Zar iz svemira?“, pitala je Tahtarova. Iz svemira. Iz svemira, čoveče…
Ja nikada neću odleteti u svemir, niti ću stići do Plutona. Učiteljica nam je rekla da će, kad porastemo, svemirski turizam biti uveliko razvijen, a ja sam se plašio da će moji roditelji biti prestari da bi pošli na taj put, ili da nećemo imati dovoljno novca da kupimo pet povratnih karata.
Osim što nikada neću odleteti u svemir, nikada neću imati ni talenta za prirodne nauke. Ipak, osećam duboko poštovanje prema svima koji su posvećeni fizici i hemiji, medicini i farmaciji, astronomiji, prema svima koji se trude da nam objasne kako funkcioniše svet u kojem živimo i kako možemo da ga učinimo boljim.
Zato mi je i tužno, baš tužno, kad se osvrnem na godinu za nama i kad vidim koliki broj ljudi prezire nauku. Polazeći iz nekakvog zastrašujućeg ego-tripa, iz potrebe da sve shvate i sve razumeju, da svu složenost sveta dozlaboga pojednostave, oni posežu za nekakvim jednostavnim formulama, za zaverom, za frazom, za jednom rečenicom koja bi uspela sve da objasni.
Ne iz namere da razumeju svet, već da ga prozru, da mu doskoče, da pokažu da se ne daju prevariti. Koliko je samo tužna ta skučenost…
A koliko je, nasuprot tome, nauka super-široka, super-zabavna i super-važna.
Hvala svima onima koji su u 2020. verovali u nju, čak i ako su se zbog toga osećali odbačeno, ismejano, autsajderski – plutonovski.
Čuvajte se, na kraju će sve biti dobro
Preuzeto sa: facebook. com
