Februar u vunenim čarapama

Sunce nam je grejalo dušu nakon hladne i ne tako zanimljive zime. Hodam, mirišem i razmišljam.

Oslanjamo se na posebne trenutke iz prošlosti. A da li su oni uvek bili tako nežni prema nama?…

Glavni junak crvena sa opisnim pridevom ljubavna.

U iščekivanju smo 14. februara.

Toga dana dvoje srećno zaljubljenih slave svoju ljubav jer ih ona čini presrećnim i zadovoljnim. I dalje hodam, udišem duboko uvlačenjem vazduha dok mi ljubavni mirisi ne popune svaki kanal nozdrve. Jednostavno, ljubav je u zraku.

Preokret u mom ljubavnom životu. Ništa manje od toga nije moglo da me natera da uoči Dana zaljubljenih napravim mali vodič za singl dame. U planu je šoping i kasni ručak sa prijateljicom.

Nakon kratkog tizera ranog proleća, sneg i koji stepen ispod nule dočekali su nas ranom zorom najromantičnijeg praznika poznatog kao Valentine’s Day.

U drugoj polovini februara sam u vremenskoj mašini. Povratak u prošlost i duboko urezana sećanja koja ublažavam svakodnevicom ispunjenom toplinom prema meni dragim osobama.

Čistim sneg sa šoferke – obrazi bride, ruke promrzle. Volim kad je zima, baš zima.

Otvaram fioku. Prsti mi propadaju u mekanu toplinu pletiva. I evo, skupljam (o)sećanja, razbacana i posejana. Skupljam sve na jedno mesto. Navlačim ručno rađene čarape, koje je nekada plela moja mama. Vunene čarape. Malo se smejem, a onda plačem.

Otišla je jednog februara, jednostavno nije uspela. Nedostaje mi. Svakog dana mi nedostaje. Februar je tako tužan bez nje.

Neke situacije i činjenice nije moguće izmeniti. Jedino je prihvatanje prihvatljivo. Tako lakše podnosimo nalete smeha i suza, često u isto vreme. Zapravo, prioritet je ugoditi samom sebi. Zvuči sebično, ali ne treba se bojati da to i naglas kažete: „Ja ugađam samom sebi…“

Posle kupljenih dvaju pari cipela, haljine i džempera, vlada samo osećaj zadovoljstva posedovanja stvari koje sam upravo ućarila na neverovatnom sniženju. Gužva u restoranu ne posustaje, ali valja napraviti rezervaciju. Crveni karmin, a na noktima crveni lak, i prijateljica. Prijatan ručak nam želim.

Film u rikverc i ručak je začinjen. Birale smo samo one posebne trenutke jer nas spaja decenijsko druženje. Hmmm, svašta se tu može ispričati. Dakle, glavni začin je smeh, ali onaj do suza.

I dok gacam kroz ovaj ostatak hladnog februara, razmišljam. Biram uspomene, one koje me nasmeju do suza, ili pak one suprotne od kojih ista krene sa ukusom gorčine.

Istina je da postoje loši dani, loši meseci, loše godine.