Ljudski odnosinajnovijeNaslovna vijestŽivot

Korona: Ko je u pravu, a ko ipak nije?

Došlo je, čist blokbaster.

Toliko smo puta do tada zamišljali da nam se to dešava, gledajući film, da je na trenutak izgledalo poznato.

Ali, prepalo nas je, pa smo se zatvorili.

Piše: Anja Kostić Redakcija

Onda nam je bilo dosta zatvorenosti, jer ona nimalo nije ličila na jedini način življenja koji smo živeli dotad.

Političari su se složili, pa smo izašli. I onda se više nismo plašili. Onda smo rekli da se nismo plašili ni na početku.

A pogrešili smo, jer je još bilo tu, i onda se raširilo, i onda smo se opet malo uplašili, ali tek toliko da je to napravilo razliku između verujućih i neverujućih.

I sada, kada hodaju, onaj koji ima masku pogleda onog koji nema, i pomisli: „Budala, produžuje nam agoniju.“

Onaj koji masku nema, pomisli: „Budala, podleg’o je zaveri“.

A ljudi je mnogo.

A istina je uglavnom jedna.

Ali, mnoštvo čine mali, pojedinačni životi, koji se odvijaju iza pulta apoteke, prodavnice, pekare, mali pojedinačni životi koji prevoze robu, koji sabiraju bilanse i prave firmama balanse, svi ti mali pojedinačni životi nisu prisutni tamo gde se istina zna, što stoga istinu čini nevažnom, jer je nesaznatljiva.

Problem sa tim je što kada istine nema ili nije celovita, sve sa čim smo ostavljeni su proizvoljna tumačenja.

Zgroženo se krećem mesecima. Činilo mi se ranije da je izvestan broj ljudi i na izvesnom stupnju evoluirao svešću, u odnosu na, na primer, srednji vek. Bila sam nekako, antropološki gledano, ponosna.

Sada se krećem sa emocijom suprotnom od ponosa. Koja je to emocija?

Ceo svet je pod ofanzivnim oblakom. A mi sedimo na poljani, i delimo se na one koji:

  • Ne gledaju gore, „Nema oblaka“
  • Kažu da nije kišni, „Ma nije to strašno“
  • U njemu prepoznaju oblike, „Treba živeti lepo bez obzira“
  • Sede u kabanici pod kišobranom „Zaštitimo se, dajmo sve od sebe“.

I svako je sebi u pravu. Dok ne prođe vreme.

Na to niko ne računa.

Vreme će jedino doneti sud o načinima na koje interpretiramo stvarnost.

I to bi sve bilo OK.

To bi sve moglo tako.

Da su baš sve pojave na svetu tu da bismo se mi u odnosu na njih slobodno odnosili.

Ali nisu.

I onda hodam zgrožena. Kako drugačije?

Shvatam da je povezanost mnoštva sa svakom pojedinačnom stvari, akcijom, prilikom i potrebom, koja je činila njihov život, takva da ukoliko raskinu sa njima, odlože, uspore, zaustave, preispitaju, celokupan njihov identitet biva doveden u pitanje.

Kažu „Neću tako da živim.“ A šta je odgovor na, npr: „A hoćeš li ovako da umreš?“, i da li situacija koja traži pauzu u određenom ponašanju mora da se posmatra tako fatalistički – kao da se pravi trajni izbor?

Shvatam da je želja za odsustvom straha veća od samog straha, takva, da izaziva bes na pomen razložnosti straha.

Dolazim do paradoksalnog zaključka da za strah treba imati hrabrosti.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije