Lole iz komšilukanajnovijeNaslovna vijestO životu

Otkad znam za sebe imam problem s granicama

Jednog jutra, sasvim nenadano, moj sin, trogodišnjak sa vekovima u pogledu, zagledao mi se u oči i rekao:
– Mama, ti nisi Hulk.

Srbijanka Stanković

Kad sam imala 20 godina bila sam neustrašiva. Da, plašio me je Beograd, zgrada Filološkog fakulteta, mračni hodnik na katedri ispred kabineta profesorke Narodne književnosti i gužva u gradskom prevozu. Sve je bilo veće od mene, ali sam nekako znala – čak i ako se plašim – to je senka moje hrabrosti.

Nekad je bilo da ne vidim senku uopšte ili da mi se čini mnogo većom od mene. Nisam umela da tumačim. Je l’ sam to postala hrabrija ili uplašenija? Nije mi palo na pamet da se naša senka menja zbog sunca i položaja koji zauzimamo na svetu.

– Mi nekako od gomile gluposti ne vidimo širu sliku.

– A šira slika je uvek ljubav.

Previše poetično, čak i za pesnikinju, zar ne?

Otkad znam za sebe imam problem s granicama. Ne umem da ih postavim, ne umem da podignem zid. N’umem, što kažu. A ljudi su ljudi, pruže se dok ih pustiš.  Povlačiš se, oni zagaze dublje. Ponovo se povučeš, a oni za tobom. Sve dok sam ne ušetaš na sopstveno duševno minsko polje i onda – ko je kriv za te eksplozije?

Postoje neke stvari koje nikad nećemo naučiti. Ne zato što su toliko teške ili neshvatiljive – nego baš suprotno. Jer su toliko jednostavne i lake da duša slovenska a mozak zapetljan ne ume da se prilagodi.

Zar je moguće da je ovoliko lako, ali…?

Ne znam ni sama koliko puta sam se suočila sa ovom rečenicom i samu sebe šutnula ovim tako beznačajnim i bezvrednim “ali”. To su uvek bili koraci dalje od moje neustrašivosti.

Imala sam jednu docimerku koja je stalno volela da filozofira u stilu: nije sve crno-belo. Život nije ravna linija.

Užasavalo me je to. Obožavam nijanse, govorila sam, ali lepše je kad znaš na čemu si. Šta je crno, a šta belo. U tome i jeste stvar, bunila se, u životu ćeš retko znati na čemu si – hoćeš li zbog toga prestati da živiš? Hoćeš da čekaš da sve bude kristalno jasno? Dobro ćeš se načekati… Nekad moraš da se zadovoljiš i običnom sivom, eto. Ne volim sivo. Da l’ je moguće da si toliko razmažena i naivna da veruješ da će ti život uvek dati boje?

Tako je počelo. Moje povlačenje unazad.

– Nije stvar u tome šta će mi život dati, već šta ću ja dati životu. – rekla sam nesigurno.

– O draga, žao mi je što moram da razočaram, ali to može samo ako si Balašević.

Meni je to bio dovoljno jak argument da posumnjam u svoju snagu. A što bi Balašević rekao: tad još ništa nisam znala…

Život je, naravno, bio sve samo ne siv. Boje su se prelivale i slivale, a ja sam, negde u nekom ćošku čuvala strah u prahu – da nisam ja odgovorna za tu dugu. Ili još strašnije – da će neko doći i preliti me kofom sive boje.

Posle sam postala mama. Strah da ne živim život punim plućima zamenila sam strahom da će oni osetiti taj strah. Svi drugi strahovi su pali u vodu. Ponovo sam postala neustrašiva – ali samo kad su deca u pitanju. Kad je trebalo da (u)stanem, za sebe se zauzmem, kao da bi neko posuo po meni onaj isti strah u prahu. Ukopala bih se u mestu.
Nisam imala pojma da se to toliko vidi. Da se tako ne pobeđuju strahovi.

Jednog jutra, sasvim nenadano, moj sin, trogodišnjak sa vekovima u pogledu, zagledao mi se u oči i rekao:

– Mama, ti nisi Hulk.

– Nisam? – upitala sam ga.

– Nisi. Ti si sunce.

Doživela sam to kao svoju super moć i zagrebala ispod.

Ispod sam bila ja. Neustrašiva sa 20 godina. Tačno je, život nije ravna linija, ali ni krivudanje nije loše ako te dovede do sebe. Treba samo da sijaš.

Nije stvar u tome šta će mi život dati, već šta ću ja dati životu. Evo, menjam strah za ljubav. Lepše je boje. Kao sunce sija.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije