SMS koji je promijenio SVE!
Danas je petak dan kada punim kadu do vrha i potapam u nju svoje ranjeno telo ne bi li na trenutak pod vodom zaboravilo da sam nažalost ja glava dodeljena da mu komanduje.
Telo se zahvaljuje, i udobno se smešta, a ja već osećam kako se opušta i razmišljam kako je šteta što glava ne može isto.
Obrnuto proporcionalno glava je još luđa, a misli se voze u njoj ko po autoputu bez ograničenja čas 200 čas 300 na sat.
I tako razmišljam o tim sms porukama, u šta svrstavam sve vidove komunikacije, mail ,viber ,whats app i sva ostala čudesa koja čine da smo, dostupni drugima i onda kad ni sami sebi nismo.
I ne izbija mi iz glave kako već sedmi dan se nerviram svakodnevno i konstantno, što nakon okončanja intervjua za posao u kom mi je rečeno da ću biti pozvana na još jedan razgovor, na kom sam pritom pristala da radim sve, ne tražeći zauzvrat ništa (znam totalno no no Ana Bučevic ili Jelena Đokovic), ali šta ću kad sam samo budjavi pravnik u sred Austrije, ne dobijam nikakav odgovor.
Dobro poučena prethodnim iskustvom iz Ambasade gde bi realno najviše bio potreban pravnik koji zna srpski i nemački i živi u Austriji bila prihvaćena ali nikad pozvana pazite sad da obavljam praksu bez nadoknade, tako da mi realno nije novost da se neko ne javi.
Misli će neko vidi ovu budalu, mislim isto i ja ali mi stalno stoji pred ocima moja Mona i kako mora da me vidi da idem na posao, kako mora da vidi da i mama radi jer u ovom govnetu od sveta gde su žene po svakom pitanju osakaćene ne želim da joj dam primer nekoga ko nije ni pokušao.
Ali da se vratimo na te sms poruke, i dok ja sa strepnjom otvaram svaki mail razvijam strategije kako da ne mislim na to, menjam zvukove u telefonu…tu u kadi kao munja me pogađa sećanje na jednu ne tako davno primljenu sms poruku.
“Sine ja mislim da neću još dugo, ali nemoj da plačeš! Budi hrabra, misli na Monu trebaš joj, svi mi moramo da umremo, moraš da prihvatiš to”
Samo sam odgovorila, ” Nećeš umreti! Znam to, ali moraš i ti da znaš ”
I ostadoh tako ja sama sa sobom da se pitam:
Kako se uopšte čitaju ovakve poruke i šta se sa njima posle radi?
Jel se čeka da dete zaspi u vašem naručju gde ste i vi i ona mokre od suza ili se pravi blesav, računa da je pogrešila, da je samo trenutak slabosti.
Ali, znam ja moju majku ona nikada ne bi tako nešto teatralno napisala da nije stvarno tako mislila ili osećala.
Mislim se u sebi fokusiraj se na Monu! Ali ne pomaže i sve što vise to radim upadam u sve veću dubiozu i mozak već radi svoje: šta ako je ovo zadnja poruka, šta ako ode a ja je nisam videla, što sam koji kurac došla ovde, da sam dole ja bih bila tamo držala bih lekaru pištolj na čelu da je spasi, ja sam borac ona zna to zato mi i piše da ne bih krivila sebe što nisam bila tu. ..
I tako smo se družile sve do jutra moje misli i ja, sve dok me nisu nokautirale u san.
Foto: Canva
Sutra sam ugledala sms poruku:
Ujak: majka je dobro. Operisana, budna, stabilna.
Opet plačem, i to opet zbog sms poruke.
O, bože čak je i patnja na daljinu idiotska, kako da otpatim, šta da radim?
Da zovem babu na viber i da plačem?
Tetku sam već zvala, sramota me više.
Ništa stisnem zube i kažem sebi: u životu jedina sms poruka vredna suza i boli je ovakva ili slična, sve ostale su nebitne.
I zato jebi se poslodavče što mi ne pišeš! I da mi napišeš šta god, ne može se meriti sa bolom mog inboxa, tako da ja idem dalje u nove radne sms poruke.
Marta žena sa bolnim inboxom
