Osmi mart je dan kada simbolički slavimo pobedu, što ne znači da je borba završena

Dobićemo cveće i vaučere, ići ćemo na korporacijski ručak i tu ćemo, već posle supe, pognuti glavu jer je kolegi izleteo seksistički komentar na račun jedne od nas.

Bićemo srećni zbog velikog broja zaposlenih žena u našoj uspešnoj firmetini, mada nećemo pominjati da naše zaposlene osam sati stoje jer smo zabranili korišćenje stolica.

Ako i kažeš da nešto nije kako treba, to je zato što se nisi udala ili si se razvela, verovatno si u PMSu ili na dijeti, a sasvim je moguće i da te muž vara. Na kraju će tebi biti neprijatno i izvinićeš se.
Zašto se mi stalno nešto izvinjavamo?

Vrlo je kompleksna uloga koja se zahteva od ženskog roda i ništa slabije od savršenog se ne računa.
Osim kada pričamo o položaju žena – istorijskoj traumi. Tada svi znamo da nemamo opšte dobro, znamo i da jedna pobeda ne poništava činjenicu da se druge borbe i dalje dešavaju, ali šta nam fali?

Fali nam što je lako pričati o “napornim ženskim pokretima” iz pozicije onoga kome je društvo okrenuto.

Lako je pričati o “neprirodnom izgovoru” psihološkinja, borkinja, spisateljica kad On predstavlja i muško i žensko.

Ne mogu da opišem koliko je lako što i dalje objašnjavamo zašto je osnovno pravo žene da bude zaštićena od nasilja, počevši od porodičnog, preko seksualnog, pa do mentalnog uznemiravanja. Čak i kada ga na jedan dan prikrijemo celofanom, nasilje će ostati socijalni fenomen.

Žene su, eto, i dalje na ulicama jer neki lako poveruju da zabrana abortusa rešava problem pada nataliteta. Mora da je teško kad čitav život ponavljate pogrešna uverenja, ali pazite sad ovo – bar ne morate čitav život da objašnjavate šta ćete da radite sa sopstvenom matericom.

Za neke muške glave, a i mnoge ženske vredi ponoviti – Osmi mart je dan kada simbolički slavimo pobedu, što ne znači da je borba završena.

Preuzeto sa: instagram.com