Ljudski odnosinajnovijePraktična LolaŽivot

EKSKLUZIVNO ZA LOLU: Zašto sam ispunila želju svom najvećem mučitelju

Novembar 2019.
Jednog neobično toplog dana upoznajem B, na prvi pogled zanimljivog muškarca, dok turistički obilazi Moj Grad.

Lola Magazin

Pijemo jednu kafu zajedno, pa čašu vina, pa još par puta tako u narednih nekoliko dana. Poljubimo se u mojim kolima veče pre nego što je on otputovao iz Mog Grada, hiljadu kolimetara udaljenog od Njegovog. Počnemo da se dopisujemo, upoznajemo na daljinu, planiramo ponovno viđanje, letovanje na Sejšelima (dobro, preterujem). Ali, ozbiljno, u tom virtuelnom prostoru je delovalo kao da sam konačno našla nekog s kim sam na istoj talasnoj dužini. A to sa skoro 50 godina i jednim propalim brakom iza sebe nije uopše lako.

Nakon mesec dana, ustreptala kao da mi je 25, uskačem u avion i hiljadu kilometara dalje slećem u Njegov Grad, u šest dana dug zagrljaj. Mada, sa ove vremenske distance, možda je bolje da upotrebim reč “zatvor”? Ali, krenimo redom.

Decembar 2019.

Slećem kod B. pravo u stan. Bezbrižno, jer smo dve odrasle osobe, slobodne, razvedene i bez repova prošlosti. Da dodam i visoko fakultetski obrazovane i zaposlene, sa pristojnim prihodima. I sa zbirom godina oko 110. Da znate da je reč o šezdesetogodišnjaku, da ne bi odmah bilo “Jaooo, vidi ove, htela je da ga iskoristi za ovo ili ono”.

Prvi dan prolazi lepo, drugi onako, trećeg dana već nastaje tenzija. On je u svom preduzeću na poziciji direktora, ali i u svojoj kući, što se nikako ne slaže sa mojom idejom muško – ženskih odnosa. Ostale dane provodimo u četiri zida, gde Herr B. odlučuje o svemu, od hrane i pića, preko filmova i ostale “zabave”. Dobro, ovo sa pićem i nije bilo tako loše, bar mi je pomagalo da preguram ostale dane.

Šestog dana, sa velikom dozom olakšanja, munjevito spremam kofer jer ne mogu da dočekam da se vratim Moj Grad. U koferu su mi, nažalost, suveniri koje je odabrao on, jer ono što sam htela ja – šipak. Ne, ozbiljno: htela sam da ponesem džem od šipka jer ga u mojoj zemlji nema, on mi je ugurao “ovaj ti je bolji” džem. Umesto kora od heljde iz supermarketa, morala sam da uzemem “ove su ti bolje” kore sa diskutabilne kartonske tezge, inače bi bacio bombu na heljdu i mene zajedno.

Rastanak na aerodromu je patetičan: on beži u nedefinisanom raspoloženju ljutnje i tuge, ja odlazim bez okretanja. Umorna sam i razočarana. Jebote, Viktorija, imaš pet banki u dupetu, šta ti je sve ovo trebalo?

Ah, da, zovem se Viktorija. Ne zato što mi je to pravo ime, već zato što iz ove priče hoću da izađem kao pobednica. Ne zbog sebe, već zbog svih žena koje u svojim životima imaju nekog B. koji ih maltretira.

Januar 2020.

S njegove strane počinje bombardovanje porukama da se ponovo vidimo, da se ne vidimo, da sam naopaka, da sam dobra, da sam detinjasta, da sam zrela, da sam dosadna, da sam najzanimljivija osoba na svetu… i da se i “ljudima oprašta i zločin iz strasti, a ja ne mogu njemu te sitnice”. Priznajem, posle tolike količine poruka, u jednom trenutku sam sebe zaista videla kao bipolarnu i narcisoidnu osobu. Pa sam ubedila sebe da treba da uzvratim ne samo gostoprimstvo, već i tu “ljubav” koliko god mi čudna bila, samo da to njegovo pisanije i prebacivanje prestane.

Ceo januar protiče u dopisivanju i telefonskim razgovorima u kojima se više ne spominju Sejšeli, već daj prvo da vidimo kako će da izgleda “popravni” susret u Mom Gradu. Međutim, kako dani prolaze, ja sam sve zabrinutija za ishod cele situacije. Svakog dana mi stižu vrišteći signali da s njim – on so many levels – mnogo toga nije u redu. Čas je Tako bih voleo da odem na more sa tobom, čas Ali samo kad rešiš da budeš raspoložena i kada ne tražiš razlog za kavgu.

A između toga:

“Nemoj da čekaš poslednji trenutak, izbori se sa tim besom i ludilom”.

“Ali budi barem toliko normalna da barem malo vremena provedemo zajedno”.

“Ne razumem čemu ovako detinjasto ponašanje”?

Viktorija, kažem sama sebi, pa ko je sad ovde narcisoidan i bipolaran? Zar ti zaista treba muškarac s kojim ćeš provesti, ne samo pet dana u Tvom Gradu, već graditi vezu s nekim ko vodi dnevnik o tvom mesečnom ciklusu i tvrdi da te treba izbegavati krajem i početkom meseca, 30. u mesecu obavezno? 

Tri dana pred njegov dolazak predivđen za 30. januar (dakle, dan kada sam neuračunljiva), javljam mu da ne dolazi. Dosta mi je svega! Pa to nije muškarac, to je energetski vampir! Pitate kako je ta odluka dočekana sa druge strane? Evo par citata:

“Pre svega nedelju dana bila nekako fina i puna razumevanja, a onda ti naiđe taj talas ludila u kome ti se u svakoj reči priviđa neki grozomorni napad na tebe”.

“A možeš, ako si baš potpuno poludela, i da me uopšte ne sačekaš”.

“Posmatraj to kao obećanje, “pretnju”, kako god, ja moram da te vidim, valjda ti je toliko ipak jasno”.

“Mogu da razumem i ljutnju, i bes, i sujetu, i ne znam koje osećanje, ali ovo sad je potpuno nenormalno ponašanje”.

Naravno, svaka normalna osoba (što ipak znam da jesam, piše mi na legitimiaciji posla kojim se bavim) bi ovakvog sagovornika blokirala. I to i činim. Ne može da me zove, šalje instant poruke, ništa… jedino poslovni mejl ne mogu da blokiram i on od tog trenutka koristi samo njega.

Najgore od svega je što on, ipak, odlučuje da dođe u Moj Grad. Svaki njegov korak tog puta, od pakovanja kofera, preko uzimanja taksija do aerodorma, do sletanja u Moj Grad i odlaska u hotel, propraćen je slanjem mejlova na moju poslovnu adresu. I pretnjama.

“Ali da ćeš me videti, svakako hoćeš. Posmatraj to kao obećanje, “pretnju”, kako god, ja moram da te vidim, valjda ti je toliko ipak jasno, i valjda te to ipak raduje”?

“Da li treba kao manijak da čekam ispred tvoje kuće da se pojaviš, a neću, da bih te video, makar na trenutak, da znam barem zašto dolazim u Tvoj Grad? I sad ćeš ti opet da mi pretiš policijom ili šta”?

“Da, zvrcnuo sam na tvoj interfon, da vidim kako bi izgledalo da si me pozvala zaista kod sebe”.

I opet sam u nedoumici: pustiti da mi ovakva osoba dođe na vrata i razvali ih ili da pokušam neku medijaciju, barem dok je u Mom Gradu? Odlučujem se za ovo drugo: jedan susret u Kafiću tog dana kad je došao i, drugi, dan posle, u njemu toliko željenoj šetnji po Mom Gradu. Oba susreta su totalni fijasko, drugog dana bukvalno utrčavam u autobus u trenutku njegove nepažnje i bežim.

Februar 2020.

On se, uz najgore pretnje, vraća u Svoj Grad. Nakon nekoliko dana mu šaljem jedan mejl u kojem mu rezimiram situaciju i da je to poslednje bilo šta od mene. Njegova reakcija?

“Papagajsko ponavljanje tvojih gluposti me više ne zanima. Zbogom, ljubavi”!

“Obrisao sam tvoj mejl bez čitanja, jer si sve što si želela da mi kažeš – rekla u Tvom Gradu, svojim držanjem, pogledom punim mržnje, onim nezainteresovanim mučnim šetnjama, tako što si me grozno dočekala a još gore ispratila, i šta ti sad meni imaš da pišeš… Nešto sam ti ponovo povredio sujetu, pa da tvoja reč bude zadnja? Neće ići…”

Bio je 6. februar 2020. i od tada mu više nikad nisam odgovorila ni na jednu poruku, pismo, poklon. Ništa, nothing, nada… ni jedan jedini odgovor.

Mart 2021.

Prošlo je više od godinu dana od tog mog poslednjeg mejla (koji on obrisao bez čitanja), on mi i dalje uredno piše. Ne samo meni, već i mojim drugaricama, objavljuje putopise citirajući moje naopako ponašanje, šalje mi cveće za rođendan, knjige o narcisoidnosti za Novu Godinu, čestitke za Dan ljubavi i Dan žena…

Nije me poštedeo ni u najgorim trenucima pandemije, štaviše, tad kao da je dobio najveću inspiraciju za pisanje “ljubavnih” poruka. Mislila sam da je ćutanje i ignorisanje osobe kojoj je definitivno potrebna stručna pomoć najbolja odbrana. Pošto se dokazalo da nije, odlučila sam da mu izađem u susret i ostvarim mu jednu od želja.

Viktorija, jebote, jesi ozbiljna, nakon godinu dana maltertiranja, ti ćeš tom mučitelju da ostvaruješ želje?

Da, evo zašto: u mejlu od 24. aprila 2020. me moli sledeće:

“Od mojih pisama može da te spase samo ovaj virus, da me pokopa u zemlju, pa da si mirna. Ako odem na onaj svet, ti napiši posle jedan blog o meni, ali da se ne zna da je o meni. Eto, valjda ćeš barem posthumno (daleko bilo) da mi ispuniš jednu želju”.

E sad, on je preležao virus i ostao živ, ali ja još uvek nisam!  Ko će mu napraviti blog ako se meni nešto desi? 

Dragi B, evo bloga, pustila sam ga u rad 8. marta, na Dan žena, ipak je posvećen jednoj ženi.

Beleške jednog B: https://beleskejednogb.wordpress.com/

Vidiš da sam, ipak, u stanju da održavam obećanja? Nisam ga još završila, ubacivanje više od 150 mejlova zahteva puno vremena, ali radim na tome. Potrudiću se da dodam ne samo mejlove koji su stigli pre objavljivanja bloga, već i nakon toga. Možeš da klikneš na dugme “Prati blog”, tako će ti u realnom vremenu stizati obaveštenja kad sam šta objavila, to jest kad si šta objavio ti. Tvoja misao “Bolje da pričaš sa jednom, realnom i stvarnom osobom, nego što tako, nervozno, pomalo histerično, stalno izbacuješ te tvoje tvitove ni o čemu” nikad nije imala više smisla. 

Napravila sam ti i sekciju “Gadžeti” gde sam neke od tvojih najlepših poruka pretvorila u razglednice koje ostali muškarci, zaljubljeni kao ti, mogu da šalju drugim ženama. Prilažem nekoliko, da bi znao o čemu se radi. Javi ako ima neka do koje ti je posebno stalo. Mislila sam da sledeća bude Tuži me Sudu u Strazburu za maltretiranje tokom epidemije, ali eto svake večeri pomislim na tebe?

 

Papagajsko ponavljanje tvojih gluposti me sad zanima još više!

Zamisli, tek, kakve bi majice i drugi gadžeti mogli da se naprave sa ovim izjavama, prodavalo bi se sve k’o alva. Jedini problem je što tebi ne bi otišlo ni pet para, jer je ideja moja. Sorry.

Nalepnica za auto: “Znao sam da si blago udarena”.

Jastuk: “Srećo, kad spaseš ceo svet izležavajući se na trosedu, spasi i mene”.

Kišobran: “I u ovako groznim vremenima ti moraš da isteruješ i dokazuješ to neko svoje ludilo”.

Muški donji veš: “Ta tvoja zloba je jedino što će me jednom napraviti impotentnim”.

Onlajn kurs za mršavljenje: “Nadam se da nekako vežbaš u karantinu. Neverovatno je kako si ti i dalje lepa u licu, a kako si sebi dozvolila da nabaciš te nepotrebne kilograme”.

Šalu na stranu

Neka ovaj blog bude spomenik ne tebi, nego meni i svim Viktorijama koja ćutke trpe maltretiranje od strane nekih kao što si ti.

Neka im bude podstrek da ih prijave nadležnim institucijama, ponajviše javnosti.

Neka bude upozorenje ženama s kojima izlaziš i redovno me obaveštavaš o tome, da pobegnu od tebe što dalje. 

Neka bude sveopšti podsetnik muškarcima da “ne” znači “NE”.

Neka bude poziv stručnim licima da te upute u adekvatnu ustanovu radi lečenja.

Neka bude podsetnik sudu, ne onom u Strazburu već onom u Tvom Gradu, da je protiv tebe podignuta krivična prijava i da ubrza malo taj proces.

I za kraj, jedan tvoj citat: “Zlobna si osoba koja zaslužuje sve što će joj se dešavati dalje u životu, jer tolika zloba ne može da prođe bez posledica”.

(Pravi identitet Viktorije poznat redakciji).

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije