Ljudski odnosinajnovijeŽivot

Miljana Suković: Desio mi se poziv na dejt – a meni štipaljka na glavi

“Zona komfora” termin koji sam previse puta, previse lako prevalila preko jezika i okačila ga o vrat nekog nesrećnika koji nije ispunio moja ili očekivanja neke mene drage osebe jer nije mogao da napusti svet sigurnosti.

Miljana Sukovic

Kako smeju da podbace i razočaraju?

Stručna, kakva jesam, očas posla bih im postavila dijagnozu. U naletu već viđenog pitaj Boga kolko puta scenarija oplela bih po svim lenjivcima koji biraju (ako se to uopšte može smatrati izborom) da ostanu ušuškani u rutini.

Šlepere i šlepere besa sam tovarila na sve “tako sam navikao” frajere, a nakon svakog govora o njihovim skromnim kapacitetima za ljubav, neimanju snage, nepostojanju hrabrosti, svi bi leteli u isti slabićki koš.

Raspalila bih sa apetitom po njihovom karakteru i nespremnosti da budu bolji i jači. Uvreda za uvredom (u tom momentu bih to nazvala konstatacijom za konstatacijom) bi klizila niz jezik za svakog komformaša koji bi poneo lentu sramote za muški rod.

“Čemer i jad, naši preci su probijali solunski front, a ovaj paćos ne može ni svoju vikend rutinu… Na šta smo spale…. Cccccc… Jadne mi”, i tako bliže i tako lepše, sve do jedne komforne nedelje koja je za mene pripremila “što te mrzlo, to te snašlo” iznenađenje i samoosvešćenje.

“Draga gospođice Šuković, možda Vam niko nije javio, ali jako lepo ste se odomaćili u svojoj zoni komfora? Hoćete da produžite rezidentstvo ili biste možda malo van?”

Bilo bi lepo kad bi vam neko ovako fino i slatko uz neko pićence i krempiticu sa osmehom stjuardese u prvoj klasi postavio pitanje, ali ne, to bude više kao izlazak iz mamurluka dok stojite goli na terasi.

Konkretno, u mom slučaju, to je izgledalo ovako….

Olenjila sam se i usedela, a da nisam to ni primetila. Postepeno sam zapatila virus rutine, a korona ga je odnegovala. Uplovila sam u nedeljni režim. Osmislila sam program i uključila autopilot da vozi od ponedeljka do nedelje. Red obaveza, pa malo sitnih uživancija i onda dođe nedelja kada samo hoću ništa da ne moram.

Ležim kao krnja krava i preživam svoj usporeni bioritam. Na glavi nosim štipaljku kao zaštitni znak svake očajne domaćice koja nikome ne mora da polaže račune. Vučem se od kreveta do kreveta i od kreveta do frižidera, pa opet do kreveta.

I ko zna kolko bi trajala ova bajka o princezi i lenjosti da se nije desio poziv. Poziv koji je zahtevao promenu dinamike nedeljnog samoopsluživanja. Poziv koji je poremetio ovaj skladni sistem vikend ležuckanja, grickanja i odavanja počasti Bogovima nemoranja.

Poziv na dejt (sa nekim ko mi se stvarno svideo, bitno je napomenuti).

Dopao mi se, a ja sam iz nekog razloga počela da vrdam, smišljam neke izgovore, odlažem….

A zašto i zbog radi čega?

Nisam samoj sebi bila jasna. Kao da samu sebe ne prepoznajem. Inače tzv. “žena od akcije”, a odjednom bez ikakvog elana sipa maglu frajeru čiji je poziv željno iščekivala?

Dosetim se pa kažem samoj sebi, “ ma ko će sad da se sprema… moram ovo, pa ovo.. pa onda ono itd. Pa onda kad dođem kući, čekaće me ovo, pa onda opet ono… ko će to sad… a prvo i osnovno, morala bih pidžamu i štipaljku da skinem..”

I to se misli i teši žena, koja uživa u svim čarima svog pola, od šminkanja, preko pravljanja frizura, u negovanju, izboru odeće i obuće…nema tog segmenta u ovoj tematici koji mi je inače mrzak.

Ipak, nekako sam ukočila svoj samozavaravajući tok misli.  Nisam ga pustila da mojim motorom vozi u samoću i bira moj život…

Počela sam po glavi da presabiram svoje planove, pa šta ja to imam neodložno pa ne mogu? Imam narednih 5 sati neodložnog životarenja svete krnje krave i da prošetam psa. Stvarno sam u gužvi. A onda u 20h zakazano pranje kose i u 21h mi počinje tretman kod moje omiljene kozmetičarke, u mom omiljenom kozmetičkom salonu zvanom “Utisak nedelje”.

Kako TO da poremetim?

U 20h perem kosu, radim piling, onda capam debeo sloj maske i u 21h kreće Olja Bećković, a ja palim mašinu i počinje TV duel, ko je glasniji Olja Bećković ili depilator, i tako dok ne krenu predlozi utisaka za ovu nedelju, što je znak da je vreme za fine radove manikira i pedikira, a salon napuštam kao uvek zadovoljna mušterija koja drage volje ostavi debeo bakšiš. I tako svake nedelje…

Kako TO da preskočim i poremetim ravnotežu u kosmosu? Da obavim pripremne radove ranije? Pa kako će Olja bez mene?

Auuuu… I onda sam sebi priznala veliku istinu. Postala sam komformaš. Upala sam u penzionersku kolotečinu. Jasno ko dan.

I ovo je dragi moji, onaj prvi, površinski sloj zone komfora. Spoznaja i priznanje da ste u nju upali. Srećom Bog je 8. dana smislio vraćanje do 7 dana unazad i spasao me napada panike zbog napuštanja Olje Bećković i svoje vikend sigurice.

Skinula sam pidžamu, štipaljku i jos ponešto sa sebe i otišla na dejt.

Ostaje pitanje kako je dete koje se pelo na najvišu granu, prvo skakalo sa stene, puštalo se niz brzu reku, devojka kojoj nikad nije bio problem da prva priđe, pozove, pusti poruku došla do toga da beži od običnog dejta?

Razočarenja?

Strah od novih?

Gubitak vere u pozitivan ishod?

Sve nabrojano i od svega pomalo?

Ovo je dobar uvod za ono što odmah zatim usledi. Znate li kako izgleda odvajanje od zone komfora kada u život pustite nekog posle 100 godina samoće?  Šta se onda dešava?

Recimo da i tu ima puno vraćanja unazad, a da se ta usluga skupo plaća, ali o tome, nekom drugom prilikom. Nego, sada ću vam postaviti jedno pitanje i ispuniti sebi jednu želju… a vi budite drug pa mi kao odgovorite J

Koji je vaš najjači utisak ove nedelje? 

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije