AktivizamFeminizamHrabra LolanajnovijeNaslovna vijest

Silovanje te slomi, kao što ništa nikad ne može da te slomi

Muškarci koji su mene silovali, a i oni koji su “samo” pokušali nisu silovali sve žene. Nisu se hvalili kako siluju, niti im je na čelu pisalo da su silovatelji.

Redakcija

Kastelec/Twitter

Jedan od njih je rekao zajedničkom prijatelju “Kastelec? Aaa da, njeno dupe sam otresao sto puta.”

Iskočio mi je na Fejsbuku skoro. Lep život vodi, piknici sa verenicom, putovanja, prijatelji, šarenilo.

Jedan od njih je za mene rekao “laže ako priča da sam je silovao, ona voli grubo.” Imala sam 13 godina kada me je silovao. Nisam stigla da razumem ni šta je seks, a kamoli da li “volim grubo”. A za početak, nisam volela dečake uopšte i maštala sam o prvom “pravom” poljupcu.

Taj se oženio. U Švici.

Jedan je stric mog nekadašnjeg druga. Imala sam 17 godina i bila sam toliko pijana na drugovom rođendanu da fizički nisam mogla da se pomerim.
Spasio me je drugov brat koji je naišao i ostao sa mnom kada je shvatio šta se dešava.

Taj odrasli muškarac koji je legao pored mene uprkos mojim molbama da ode i da me ne dodiruje, koji mi je zavukao ruku ispod haljine (i – hvala dragom bogu – ništa više od toga) je kasnije rekao da ne zna o čemu ja to pričam, da sam ga ja pozvala da legne pored mene. A moj drug je rekao: “Pa dobro, bila si baš pijana, možda je i bilo tako ali se ne sećaš.”

Jer taj muškarac je bio radnik i stric i brat i godinu dana kasnije muž (devojci dve godine starijoj od mene.

Muškarac koji je držao jastuk preko moje glave dok se nisam onesvestila i nastavio da me siluje dok nisam došla k sebi mi je rekao: “Ko bi tebi verovao?”

I njegova majka misli da je divno dete. I njegovi prijatelji misle da je divan prijatelj.

Ne samo što to misle – oni to znaju.
Jer ti silovatelji i zlostavljači nisu manijaci iz mraka.
Oni jesu dobri sinovi i braća i požrtvovani prijatelji.
I manipulatori, i mizogina đubrad.
Jedno ne isključuje drugo.

Stvar je u tome što oni biraju koga će zlostavljati, koga će silovati. I znaju kako da se postaraju da njihove žrtve ćute.

Ja se ne plašim manijaka iz mraka. Plašim se običnih muškaraca sa običnim očima i držanjem. Duhovitih, harizmatičnih, povučenih, stidljivih, samopouzdanih.

Moje iskustvo mi govori da silovatelji upravo tako izgledaju.
I dok se ne nađeš u situaciji iz koje nema izlaza, ne možeš da znaš s kim si.

I borila sam se, tukla sam se, udarala i grizla, davala sve od sebe i dobila batine. I bila sam silovana.
Pokušavala sam da izmolim da me pusti. I bila sam silovana.
Zamrzla sam se od straha, prestala da osećam svoje telo. I izašla iz njega. I bila sam silovana.

Nosila sam farmerke i XL duks.
I šorts i mrežaste čarape.

Nosila sam haljinu koju sam obukla da budem lepa za simpatiju.

Pokušala sam sve, bila sam sve. I savršena i nesavršena žrtva.
I dete i tinejdžerka i žena.
I trezna i pijana.
I borbena.
I slomljena.
Ništa ne vredi.

Modrice izblede i povrede se povuku i ginekološki pregledi pokažu da je sve opet okej.

Ali duša… nikad više nije ista.
Silovanje te slomi, kao što ništa nikad ne može da te slomi.

Ja nisam u prijateljskim odnosima sa svojim telom, sa sobom.

Osećam se izdano od strane svog tela, iznova i iznova.
Osećam se izdano od strane svog uma i srca koji me vraćaju u te situacije kad osetim određeni parfem ili čujem određenu pesmu.

Kako mislite da se silovana žena ikada više bilo gde oseti bezbedno kada se ne oseća bezbedno u sopstvenom telu?

Mislim da pravda jedne silovane žene vredi više od hiljadu “uništenih reputacija”.

I za kraj, sve vas koji relativizujete silovanje i branite silovatelje nabijem na sto hiljada kurčeva.

 

 

Preneseno uz dozvolu autorke

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije