DogađajiLjudiMedicinanajnovijeNaslovna vijestPojaveRadoznala Lola

“Nabavio sam još šezdeset vreća za tela preminulih od korone”, kaže tata kad ga pitam kako je na poslu.

Tog dana sam ga prvi put zagrlila. Par nedelja nakon njegove revakcine i prvi put za godinu dana.

Redakcija

Radmila Trebovac / Facebook

Moj tata nikad nije bio najjači tata u kraju. Ni najviši. Ni najbrži. Nije radio najbolji posao, ni vozio najbolja kola.

Umeo je žutim fićom da napravi najbolji start kad se upali zeleno svetlo na semaforu. I verovao da je najlepši čovek posle Alena Delona.
Za Delona nisam znala, ali meni je dugo najlepši bio sin Miča Bjukenona, a zatim jedan Ivan iz druge klupe do prozora.

Za tatu sam uglavnom mislila da je najsnalažljiviji. Da pretekne kad su okolnosti najteže. Na semaforu, kad je u susednoj traci merdžan. Na granici, tik ispod rampe koja se spušta, a Čaušeskuova policija repetira. I ono jednom, na bolničkim nosilima, dok ga reanimiraju.

Jedna od tatinih najboljih ideja bila je da upišem časove engleskog jezika. I meni je dosta rano postalo nejasno zašto se kaže da najjači opstaju kad se kaže “survival of the fittest”.

Opstaje onaj koji je prilagodljiv i snalažljiv.

Prilagođavam se od početka pandemije. Nosim masku tokom osam sati rada i prilikom odlaska u supermarket. U kafiće i restorane ne odlazim, koristim usluge dostave. Kupila sam svega par odevnih komada, jednom online i jednom u tržnom centru. Jer novu odeću nemam gde da nosim, a i štedeli smo za novi crep. Prijatelje viđam preko Vajbera i tek ponekad na otvorenom, uz fizičku distancu. Volela bih da posetim izložbu Goranke Matić. I to će biti jedan od nekoliko retkih izleta koje sam sebi dozvolila u proteklih godinu dana.

Puno sam učila, i kuvala, i odgajala dete. Da (p)ostane druželjubivo, a ostane bezbedno u ovim izazovnim okolnostima. I da se uči radosti, iako je vreme teskobe i tuge.

I rekla sam, to je to. Ovo je moj život. Sa privremenim fizičkim i socijalnim ograničenjima, ali beskrajnim prostranstvima u duši. I (za)uvek slobodom mišljenja.

Očekujem da će pandemija trajati bar još godinu dana i to doživljavam kao svetski rat čovečanstva protiv virusa. Ne uznemirava me. Setim se svojih baba i deda i četiri godine njihove mladosti koje su mučno protekle u Drugom svetskom ratu. Pa mi se vrati strpljenje.

Prilagođavam se, ali svoje navike i načine ne doživljavam kao stopostotnu garanciju za “preticanje”. Ni svoje, ni mog oduvek snalažljivog tate. Jer, ako je ovo rat, nevinih žrtava će neminovno biti. I ja već znam nekoliko divnih, odgovornih i snalažljivih tata i mama koji su u ovom ratu tako stradali. Nažalost i virusi imaju svoje zalutale metke.

Vakcinisala sam se. I revakcinisala. Prvom koju su nudili. Bio je to Sinofarm. Nisam pravila pitanje. Smatram da je, u ovom globalnom ratu čovečanstva protiv virusa, besmisleno podsticati stare podele na “novom” polju vakcinacije.

Elitizam evropocentrista večito sumnjičav prema dalekom, špekulantskom i nikad asimilovanom istoku. I precenjivanje sopstvenog tela. I biranje vakcine sa portalskim predznanjem i nobelovskim samopouzdanjem. Ružno je sve to, baš.

Niko mi nije dao garanciju da je vakcina sto posto bezbedna i učinkovita. Nisam ni očekivala.

Svaka terapijska preporuka od strane lekara (medikamentozna ili u obliku hiruške intervencije) ide uz informisani pristanak pacijenta o rizicima i sopstvenoj odgovornosti. Pronađite bilo koji izveštaj lekara, piše na dnu, sasvim sitnim slovima. To znači biti odrastao i ostvarivati pravo na aktivno učešće u sopstvenom lečenju.

Medicina je napredna, ali ne i svemoguća. Tačka.

Lekari leče, ali i greše. Tačka.


A individualne karakteristike naših tela su skrivene i nepredvidive. I ponekad dovode do trajnih telesnih oštećenja ili smrti. Bez obzira na dostupnost visokorazvijenih medicinskih tretmana i zalaganje vrlo stručnih lekara. Tačka.

Ne morate biti najjači. U redu je i rasplakati se u ovim vremenima.
Ne morate biti ni najbrži. Naposletku, smrti niko umakao nije.
Ne morate biti ni najlepši. Ako pitate mog tatu, ni ne možete. Jer to je još uvek on. Razume se, posle Alena Delona.

Ali morate biti najodgovorniji. U pokušaju da u ovom, na kraju dana, ipak čudesnom životu preteknete. Ujedno, to je i civilizacijski minimum koji možete da date.

Zato, vakcinišite se.

Ili nemojte. Eno tata nabavio još šezdeset vreća.

 

Izvor: Radmila Trebovac / Facebook

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije