Frida: Kako se kaže: „Mama i tata“ ili „Roditelj 1 i roditelj 2“?

– Starateljka 1. Kaži: sta-ra-telj-ka  je-dan.

– Ta-tej-ka edan.

Žena radosno grli i ljubi bebu, diže je iznad glave, beba se smeje glasno. Zatim je spušta među igračke i okreće broj na telefonu. Zove svoju suprugu.

– Hej, draga, pogodi šta se desilo? Naša beba je rekla svoje prve reči: starateljka jedan!

– Haha, pa bravo! Baš se radujem i nadam se da će uskoro reći i „starateljka dva“.

– Naravno da hoće. Možda već sutra. To su prve reči svake bebe.

(zavesa)

Kako vam se čini ovaj prizor iz budućnosti? Da li vam izgleda daleko, preuveličano i nemoguće? Da li vam zvuči kao scena iz distopijskog horora u kome ljudi nose sive uniforme i imaju redne brojeve umesto imena? Ili ste sasvim ok sa ovakvom slikom realnosti?

U poslednjih par godina se u više država širom sveta pokrenula inicijativa za ukidanje reči „mama, tata, sin, ćerka…“ u obrazovnom sistemu, a nedavno je takav predlog iznesen i u američkom Senatu. Ova inicijativa proizlazi iz poštovanja prema rodno senzitivnom govoru i ljudskim pravima i slobodama koje su u temelju tog govora. Pre svega, ovde je reč o seksualnim pravima i slobodama, o rodnoj ravnopravnosti, o istopolnim zajednicama, o transrodnim osobama, i generalno o jednom novom poimanju seksualnosti i pola, u kome dualitet muško-žensko više nije dominantan. S obzirom da porodica, kao osnovna jedinica društva, danas dobija nova obličja i da, tamo gde su nekada figurirali samo „mama i tata“, sada imamo i dva muška ili dva ženska roditelja/staratelja, došlo je vreme da se zapitamo: može li onaj „stari“ jezik koji je obeležavao pojave jednog bivšeg društva, na zadovoljavajuć način da pokrije, izrazi, označi pojave društva i vremena u kome danas živimo?

Oko ove teme se diže mnogo prašine. Čak ni mnogi liberalno orijentisani ljudi, kao i LGBT aktivisti, ne ostaju hladnokrvni na ideju da im se iz rečnika oduzme reč „mama“ ili reč „tata“. Šta je to tako dragoceno i nezamenljivo u ovim rečima, što ljudima stvara osećaj da će ukidanjem istih biti obespravljeni i uskraćeni, što ih tera da potencijalnu promenu u jeziku posmatraju kao lični gubitak?

Jednog nedeljnog jutra smo moj muž (psiholog po obrazovanju) i ja (filozofkinja po obrazovanju) poveli u svom domu isceniranu debatu oko ovog pitanja, gde je on branio tradicionalni jezik, a ja branila rodno neutralni jezik. Ta debata mi je pomogla da iskristališem poreklo i vrste zamerki koje bi čovek liberalnih shvatanja, koji nema ništa protiv seksualnih sloboda i istopolnih zajednica, mogao da iznese na temu menjanja jezika. Zamerke i argumenti onih koji ne podržavaju tuđa prava i slobode, mene ne zanimaju, niti ih smatram relevantnim za ozbiljnu analizu.

Dakle, zašto se jedan dobronameran čovek, slobodarskog duha, koji se zalaže za istopolne brakove, oseća nekako osiromašeno i prevareno kad mu se iz jezika uzmu reči „mama“ i „tata“? Prepoznala sam četiri grupe argumenata: lingvistički, politički, biološki i psihološki.

Čini se da se pojave u društvu umnožavaju (imamo više vrsta bračnih zajednica), a da se jezik pojednostavljuje. Čini se da se to pojednostavljivanje vrši neprirodno i na silu, na štetu značenja, te da dobijamo lošiji jezik čiji termini zamagljuju raznolikost fenomena. Postavlja se pitanje, zašto ne bismo stvorili složeniji jezik kojim ćemo pokriti složeniju realnost? Zašto ne možemo da zadržimo reči „mama i tata“ i da pored njih formiramo dodatne termine koji označavaju roditelje u istopolnim zajednicama?

Politički argumenti se baziraju na sumnji da LGBT manjina, u borbi za svoja prava i slobode, sprovodi jednu totalitarnu politiku oduzimajući većini pravo da koristi svoj jezik. Oni kao da prave još gori svet od onoga u kome su bili diskriminisani kao manjina, a to je svet u kome će oni diskriminisati većinu, pokušavajući da sruše jednu prastaru jezičku strukturu da bi njima svet bolje pasovao.

Biološki argumenti: većina ljudi i dalje pravi decu tako što muškarac i žena imaju seks, na način jednako prirodan, prastar i nezavisan od kulturoloških interpretacija, poput deobe ameba. Ta većina, koja biološki proizvodi decu, omogućuje ovoj manjini (koja u istopolnom braku ne može da ih proizvede) da budu roditelji. A upravo toj većini se oduzima pravo na jezik i pravo da se obeležavaju onako kako ih je ljudska civilizacija obeležavala od iskona vremena – otac i majka.

Psihološki argumenti: simboli majke i oca su deo našeg kolektivnog nesvesnog, to su reči sa jakim emocionalnim sadržajem, ugrađene u psihu svakog od nas. To su prve reči koje smo izgovorili i koje smo čuli od naše dece. Zajednica muškarca i žene je najveća, možda i jedina, antropološka konstanta u svim društvima i vremenima, upravo zato što vodi produžetku vrste. Zato su reči „majka“ i „otac“ univerzalno prisutne u našem mentalnom nasleđu, bez obzira kojoj kulturi pripadamo. Kad neko pokuša da nam zabrani te reči, kao da je pokušao da nam zabrani da volimo. Kao da nam je iz srca oduzeo sve ono dobro, ljubavno i sveto. Kao da nas je emocionalno opljačkao i pobegao sa našim blagom. Mi ne možemo da zamislimo svet bez reči kojima smo prvo izrazili ljubav onima koji su nas očuvali. Te reči su noseći stubovi emocionalne strukture koja prožima sintaksu.

Ovo su bili hipotetički argumenti nekoga ko brani tradicionalni jezik. Iz moje perspektive, nijedan od ovih argumenata nije validan. Pokušaću sada da ih oborim, ne hronološki jedan po jedan, već tako što ću svoj odgovor da formiram u vidu kugle u kojoj se cirkularno prepliću svi kontraargumenti i koja će u jednom zamahu da obori „četiri čunja“.

Reči „majka“ i „otac“ samo jednim malim delom svog značenja referiraju na biološke pretke. One pre svega označavaju članove porodice i imaju mnogo širi emocionalni sadržaj od pojma „biološki predak“. Ove reči imaju jako društveno i kulturološko značenje. Njima su označeni protagonisti patrijarhalne porodice. Ukidanjem korištenja ovih termina u javnim institucijama, nama se ne oduzima jezik naše biološke realnosti, već jezik patrijarhata. Ali šta je uopšte naša biološka realnost u ovom trenutku? Sa pojavom vantelesne oplodnje, surogat majki, kloniranja, načini za produženje ljudske vrste su se umnogostručili. Razvoj nauke je doveo do promene paradigme naše društvene realnosti. Muškarac i žena koji polno opšte više nisu jedina mašina za proizvođenje potomstva. Porodica kakva nam je do sada bila poznata više ne mora da bude osnovna jedinica društva. U skladu s tim i pol kao kategorija postaje sve fluidniji i neuhvatljiviji.

Nisu nam više neophodna dva jasno razgraničena pola, niti strogo određene seksualnosti. Sve je to dobilo slobodu da se razlije u beskonačnu amorfnost koja će na tradicionalne modele ponašanja da gleda iz budućnosti, kao na neke drevne oklope kojih se ljudski rod oslobodio. Možda će se sećati muškog i ženskog principa, majke i oca, sa nekom nostalgičnom romantikom u srcu, prepunom afirmativnih reminiscencija o bivšim vremenima. Možda će rado čitati o tome u starim knjigama, možda neće ni mariti za taj deo istorije, ali više neće živeti tu realnost. Mi idemo prema drugačijoj civilizaciji koja nam iz ove perspektive može izgledati zastrašujuće, jer se tako drastično razlikuje od svega na šta smo navikli, ali to ne znači da je takva civilizacija loša i osuđena na propast. Ja bih joj dala šansu. A evo i zašto.

Zato što ne postojimo „mi“ i „oni“, većina i manjina. Ovo nije rat u kome neko nekome želi da napakosti. Ovo je put oslobođenja čovečanstva i svi treba da budemo na istoj strani. Ne radi se o tome da jedna „mala grupa pedera“ nameće svoja pravila ostatku čovečanstva, već čovečanstvo zajedno sa svojim LGBT pojedincima treba da nađe način da jezik prilagodi novoj stvarnosti za koju smo se svi zajedno borili. Ne nameću „oni“ nama svoj jezik, već takav jezik predlažemo svi mi koji se zalažemo za ravnopravnost, koje god da smo orijentacije. To je jezik oslobođen predrasuda i diskriminacije. Ali da li je oslobođen i emocionalnog sadržaja? Da.

Međutim, u javnim ustanovama vam emocionalni sadržaj nije potreban. Nije to mesto na kome nam je potrebno da nas prisno oslovljavaju. S druge strane, mislim da u privatnim odnosima niko nikome ne može da zabrani kako će oslovljavati svoje bližnje, tako da je scenario sa početka ovog teksta praktično nemoguć. Ne samo zato što je motorički neizvodivo da bebine prve reči budu „staratelj jedan“, već zato što nam niko ne nalaže kako ćemo se obraćati svojim najbližima. Taj uvod je najgrotesknija mogućnost koju prosečan čovek koji se gnuša svake promene, može da zamisli. Stavila sam je na početak teksta kao hiperbolu koja ironično oslikava opšte ludilo izazvano ovim pitanjem.

Reč „mama“ verovatno nikad neće izaći iz upotrebe, iako osvežena i reinterpretirana novim kontekstima u kojima je koristimo. S druge strane, jako je bitno da u svakom formalnom i javnom označavanju, ničiji trud oko odgajanja dece ne bude omalovažen i diskriminisan neadekvatnim jezikom, te u tom smislu za sve staratelje treba naći istog imenitelja, bez obzira da li su usvojitelji ili biološki roditelji. Svi smo svedoci da ima nebrojano slučajeva gde su roditelji usvojitelji mnogo brižniji, nežniji i požrtvovaniji od bioloških roditelja. Zašto, u društvu gde smo ravnopravni, ne bismo imali isto ime svi mi koji odgajamo decu? Nepotrebno iznošenje informacija o biološkom poreklu i prirodi bračne zajednice kroz gomilanje pojmova kojima ćemo označiti i najmanju različitost, može da izvire iz diskriminišućih motiva.

Ja nisam aktivistkinja, ne pripadam nijednoj ideologiji, pokretu, ne zastupam stavove nijedne grupe. Na strani sam istine i pravde. I slušam svoje srce. A moje srce nije slepo, ne vode ga predrasude i nekritički nasleđene tradicije, kao ni strah od bilo čega što je novo. Ja sam heteroseksualna belkinja, supruga, majka jednog dečaka kojeg oslovljavam sa „sine“ i on mene sa „mama“, i kao takva nemam ništa protiv da se termini „majka“ i „otac“ ne koriste u javnim ustanovama, jer na promenu jezika gledam kroz perspektivu promene sveta. Dokle god neka pojava postoji u svetu, ona će i u jeziku imati svoje mesto. A jezik je najtačniji, najfunkcionalniji, najelegantniji i najprecizniji kad ga formiraju realnost i istina.

Nikakve ideologije ne mogu da oblikuju jezik na način na koji je to u stanju samo ljudsko iskustvo. Naša realnost je onakva kakvom sam je gore opisala. Nauka je promenila način na koji svet funkcioniše. Ljudi su se svojim životima i svojom krvlju konačno izborili za svoja prava i slobode. Izborili su se da vole bez zadatosti i ograničenja. Svaki jezik koji je tendenciozno kreiran ideologijom kad-tad mora da ustupi mesto jeziku koji izvire iz ljubavi. Ljubav je poreklo i koren najautentičnijeg jezika. Ljubav je ono što pružaju roditelji usvojenom detetu. Ljubav je kad si blagonaklon prema drugom čoveku i njegovom izboru. Ljubav je ono kad ti nikakav sistem, nikakav model, nikakvo pravilo nije potrebno da bi se osećao sigurno. Ja u novom jeziku i novom vremenu koje dolazi vidim samo ljubav. Možda to vama zvuči naivno, ali takvo je gledište sasvim prirodno, kada u oslobođenju drugih ne vidiš nikakvu opasnost po sebe.