Lole iz komšilukanajnovijeNaslovna vijestO životu

A dobro, bar imaš posao. Život je takav

Majka bi je pogledala s vremena na vreme onako pomalo tužno, ali sve bi na kraju stalo u jednu malu, stidljivu rečenicu: a dobro, bar imaš posao. Život je takav.

Piše: Srbijanka Stanković

Foto: Naresuan261 / Shutterstock

– Ideš li ti danas na predavanja? – upitala je cimerka.

– Hma… – promrmljala je Olja s drugog kreveta. Toliko se zadubila u čitanje da nije primetila kako njena cimerka prevrće očima.

Stigla je do poglavlja u kom glavni junak slučajno sreće pesnika Branka Miljkovića u vozu za Zagreb. Bila je to neka naučna fantastika, gde glavni lik putuje kroz vreme, pa kao svaki nostalgični romantik namerno odlazi na mesta gde može da popriča sa omiljenim piscima i umetnicima. Slučajno je pronašla na policama Biblioteke grada Beograda, dok je čekala da joj iz podruma stignu neke antičke drame i poezija.

Olja se stidela da prizna svoje razočaranje studijama književnosti koje je tek bila započela. Kao i svaki entuzijasta i malo kreativno škrabalo koje se posebno isticalo na časovima srpskog jezika u gimnaziji – prvi semestar u Beogradu doživela je kao grubo buđenje. Delila je amfiteatar sa još stotinu pedeset istih takvih i posramljeno shvatila da nije ni najbolja ni posebna.

– I jesi li već najbolja tamo? – upitala ju je tetka preko telefona.

Olja se stisla ispod tog uverenja i istinskog poverenja koje su svi u nju imali i umesto da zasedne i zagreje stolicu, što bi rekao njen otac, povukla se i provukla. Ispite je polagala, ali nekako sramežljivo, nesigurno – čak i onda kada je znala sve. Tek negde na trećoj godini profesorka svetske književnosti ju je pogledala iznad naočara povrh nosa i rekla: „Koleginice, ovaj svet nije fino mesto za umetničke duše. Nažalost, sve je važnija prezentacija od sadržaja. Ako nastavite da tako sebično čuvate svoje znanje i pokazujete svetu samo tračak svetlosti koji je u vama, pa… ljudi će videti samo taj tračak. Nemojte toliko sumnjati u sebe.“

Olja je stisla indeks sa desetkom, ali tu dragocenu lekciju nije usvojila. Već je posumnjala u sebe i izgubila svoj pravac.

Deset godina kasnije, negde na pola puta od kuće do posla, prezahtevnog i uzaludnog posla prodavačice u butiku zastala je pred izlogom knjižare kad je ugledala onaj isti roman. Kako bi bilo dobro imati tu moć, preseliti se u neko drugo vreme kao taj… više nije mogla da se seti imena glavnog junaka knjige. Ipak, jasno se sećala kako sedi preko puta Branka Miljkovića i pokušava da započne razgovor. Tu ju je i snašlo: sve su njene želje oduvek bile nerealne, zato je i volela književnost, jer je mogla da putuje kroz vreme.

Kad joj je jednom sinulo – više je nije napuštalo. Gledala je kako mršavice isprobavaju haljine koje ne mogu da plate i “korpulentne dame” (tako ih je gazda butika zvao) koje su s mukom pokušavale da zakopčaju dugmad na svilenoj košulji. Smeškaj se malo, Olja, govorio joj je svakog dana, treba da prodaš haljinu ne da brišeš prašinu s nje, znaš?

Jesam li ja stvarno zbog ovoga studirala, pitala se. Ali nije ništa menjala u svom životu. Majka bi je pogledala s vremena na vreme onako pomalo tužno, ali sve bi na kraju stalo u jednu malu, stidljivu rečenicu: a dobro, bar imaš posao. Život je takav.

I u tom život je takav promicali su i proticali najpre dani, onda nedelje, potom i godine.

Umesto vremeplova, umesto sreće, umesto stvarnog života, ona se savila pod tim uverenjem da ništa ne može promeniti. Posle nekog vremena poverovala je da ništa tu ne treba ni da se menja. Dok se jednog dana, kao tek ispala iz pesme Branka Miljkovića, u butiku nije stvorila njena profesorka književnosti iz gimnazije.

– A gle, Olja! Kako lepo izgledaš! I ti kupuješ? Došla sam da pronađem neku sitnicu za moju sestričinu. Ko radi ovde?

– Ja, profesorka. – rekla je posle druge progutane knedle.

– Mislila sam da si u Beogradu…– pokušala je da sakrije razočarenje, tugu, šta li… – Oljice…

– Ah, pa život je takav. Evo, ova haljina je baš za mlade, verujem da će se dopasti vašoj sestričini. – rekla je samo da sažvaće tu neprijatnu tišinu.

– Da, da. Neka, sad sam se setila da moram da idem do pošte prvo. – smeteno je krenula ka vratima.

– Doviđenja, profesorka.

– Doviđenja, Olja… Ako si prestala, molim te, ponovo počni da pišeš. – rekla je i brzo izašla.

Celo popodne niko više nije ušao u butik. Olji se u sumrak učinilo da je ulicu pretrčao Branko Miljković sa šeširom u svom dugom crnom kaputu.

Kad joj je namignuo, uzela je beli papir i olovku i posle dužeg vremena počela da piše.

Život nije takav. Život je kakav ga sebi napišeš.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije