Miljana Šuković: Pravda za Sex i grad
Svako malo pročitam ili čujem neke kritike na račun serije „Sex&Grad“. Opaske na račun noseće teme ove serije, svega što ona predstavlja i svega što je donela.
Međutim, kad god te iste kritike pročitam ili čujem, deluju mi pogrešno i površno, a kao neko za koga je ova serija bila i ostala vid religije, ovde sam da to danas ispravim.
Za mene, to nije bila samo serija, već mnogo više od toga. Bajka i ideologija. I završila se baš kako treba onda kada se završila i serija. Poslednje dve epizode serije mi i danas odišu istom čarolijom i ni sama ne znam koliko sam ih puta sam gledala i oplakala.
Kako se nisam pronalazila u Televisa Presenta konceptu, a ni u modelu sa brdovitog Balkana, ona je za mene bila prozor u jedan novi svet, potpuno drugačiji od onog sa kojim sam se svakodnevno susretala, tačnije sa kojim sam se sudarala, obarala ruku i čije sam zidove želela da srušim. Ona je meni, a verujem da nisam jedina, pokazala smer i oblikovala čitav jedan sistem vrednosti.
Sigurna sam da će se mnogi sada spotaći na ovom sistem vrednosti i oplesti po seksualnim slobodama i punim plaharima i reći kako je ta serija o „Juri momka koji je vorta celu seriju i leči komplekse cipelama, u međuvremenu se jebe sa kim stigne, i drži novine u rerni, ne zna ni jaje da isprži. U to se ti kuneš, ajde molim te.“
Ali nije. Najmanje je o tome. To je sve scenografija u kojoj se zapravo dešava najveća čarolija od svih.
Prijateljstvo.
Težišna i krucijalna tema ove serije je zapravo prijateljstvo između četiri glavna lika. Četiri žene. I to je ono što nijedna serija ili film nikada ranije (ili bar da je imao taj sociološki efekat) nije na taj način prikazala. Iskreno i odano prijateljstvo četiri žene, a ispijanje koktela i „being fabulous“ ne mogu da škode kao propratni fenomeni.
Do Sex&Grada ste mogli da vidite filmove poput „Klub bivših žena“, koji su gotovo revolucionarno prikazivali, da zamislite žene mogu da se udruže, ali protiv zajedničkog neprijatelja – muškarca.
Kultura koja je do tada provejavala je da su žene međusobna konkurencija, da je zadatak svake da bude što lepša i privuče što više muške pažnje na sebe i da će joj ova druga zavideti, ako je zaboga lepša i, ako su „svi muškarci u njenom redu“.
Ova serija je mnogo toga, trajno i korenito, promenila i izlečila. Oslobodila je, osvestila i pod istom zastavom ujedinila više žena nego bilo koja organizacija za zaštitu prava žena.
Sve i da je pustite danas popodne, nećete imati utisak da kaskate za temama ili modom, da ju je vreme pregazilo i da je prevaziđina. Podjednako je živa i podjednako efektna, kao i pre 20 i više godina.
Zašto?
Zato što pitanja koja ova serija postavlja, ne prestaju da budu pitanju.
Zato što čak i samouverene i samosvesne žene raskidi i razočarenje mogu da skrhaju do tačke gubitka identiteta.
Zato što su veze zbunjujuće, nepredvidive i bez pravih prijatelja ne možete sami kroz tu zemlju čuda.
I upravo najveću zahvalnost u svom životu dugujem činjenici da sam okružena požrtvovanim i hrabrim ženama sa kojima možete sve. I na mesec, ako treba. Ženama na koje možete računati za sve. Od bureka posle pijanstva, do rate za kredit.
One su TA sa kojima satima gatate i rešavate bezakonje ljubavi, i tako napred, nazad, dok ne obrnete krug, i tako još od malih nogu do visokih potpetica. One su TA sa kojima na rolerima jurite prve čari života i prve uloške, a onda sa istim onih ožiljcima od rolera po bolnicama jurite doktore za carski rez i sestru za doznake.
Za sve, one su TA. TA sa kojima deliš i bolest i radost. One su TA sa kojima igraš žmurke i preskačeš tarabe, a onda par godina (decenija) kasnije sa vozačkom i pod ručnom ideš u špijunažu kad on sa tobom igra žmurke. One su TA.
I to je ono što je najlepše i najdirljivije, a što je ova serija donela i prikazala, i to je moja religija u malom.
Ljubav.
Ona koja razume, sluša i prašta. Ona koja oseti kako si i kad samo kažeš „De si brate“. Ona koja seda u kola kad kažeš „Ajmo negde“. Ona koja sa tobom pije i igra u gradu i kad bi najradije legla u krevet. Ljubav koja živi, raste, menja se, upotpunjuje i prožima.
Za mene je ta alhemija kostur. Ono što me nosi, ono što me drži, ono što me diže i ne da da padnem ili posustanem. I ovi tekstovi su odraz svega toga. One su TA moja večita inspiracija i vera i kad u sve drugo sumnjam.
Svi gospodini pogrešni i pravi mogu zaslužiti ulogu mesa koje kosti oblaže. Ali šta god da se desi, skelet ostaje stub i podupire. Čak i ona kost koja naprsne, vremenom zaceli i zaraste. Oporavi se i vrati u ležište. I opet je tu. Deo slagalice i mehanizma.
I za kraj, ostaje nam najvažnije pitanje od svih.
Šta tražiš?
„I’m someone who is looking for love. Real love. Ridiculous, inconvinient, consuming, can’t live without each other love“. A, iskreno, može li se išta drugo i tražiti?!
Ali potraga, ko potraga, ume da se oduži i potraje, da bude iscrpljujuća i može vas odvesti na mesta na koja nikad niste želeli da odete i nekad ne znate kako da se vratite, niti ko ste posle nje, a još manje ko ćete postati posle svih gospodina pravih.
Zato je važno da imate prijatelje koji znaju i koji će vam reći.
I zato što na kraju svih krajeva bilo u životu ili seriji svi shvatimo isto, bilo da smo Miljana Šukovič u Beogradu ili Keri Bredšo u New Yorku, da je „the most exciting, challenging and significant relationship of all is the one you have with yourself. And if you can find someone to love the you that you love, well, thats just fabulous“.
Ako imate svoje „just fabulous“, one su TA žene, pozovite ih sad, odmah i recite im to, a onda i popite neki cosmopolitan u to ime.
